ДАВИД се пробија кроз масу војника који му иду у сусрет. У очима им се види страх док беже с бојног поља. Шта их је толико уплашило? Давид чује како избезумљено понављају име неког човека, а онда и сам види о коме је реч. Насред бојног поља гордо стоји један Филистејин. То је можда највиши човек ког је видео у животу.

Голијат! Давиду је јасно због чега су војници преплашени — тај човек је страховито велик! Чак и без свог масивног оклопа, тежи је од два крупна човека заједно. Изразито је снажан и веома искусан ратник, а поред тога је и тешко наоружан. Његов јак и дубок глас одјекује околним брдима док вређа краља Саула и његову војску. Овај див Израелцима упућује изазов — да рат окончају једним двобојем (1. Самуилова 17:4-10).

Међутим, нико се не усуђује да се суочи с њим. Израелски војници су паралисани од страха, као и њихов краљ. Војске само стоје једна наспрам друге и нема никаквог помака — већ месец дана! Голијат им се изругује дан за даном. Давида то веома погађа. Понижавајуће је што су се израелски краљ и његови ратници, међу којима су и три Давидова брата, толико уплашили. Голијат вређа израелску војску, али што је још горе, и самог Јехову Бога! Али шта он као обичан младић може учинити? Из онога што је уследило, можемо много тога научити (1. Самуилова 17:11-14).

Погледајмо шта се десило неколико месеци раније. Док се вече полако спушта над Витлејемом, Давид је још увек крај стада на обронцима брда. Он је стасит младић, који има мање од 20 година, риђе косе и лепих, паметних очију. Понесен призором Јеховиних дела, просто ниже стихове док прстима прелази преко харфе која производи умилне звуке. Толико ужива у овим мирним тренуцима да и не примећује како време лети. Али ове вечери га у томе прекида један слуга и позива га да се врати кући — отац жели одмах да га види (1. Самуилова 16:12).

Свог оца, Јесеја, затиче како разговара с једним старијим човеком. То је пророк Самуило. Јехова га је послао да једног Јесејевог сина помаже за будућег краља! Самуило је већ видео седморицу Давидове браће и Јехова му је јасно ставио до знања да није изабрао ниједног од њих. Кад је Давид стигао, Јехова рече Самуилу: „Помажи га, јер је он тај!“ Пред Давидовом браћом, Самуило вади издубљен рог у ком се чувало посебно уље и излива га Давиду на главу. Након тога, Давидов живот више није био исти. У Библији стоји: „Јеховин дух је дошао на Давида и остао на њему“ (1. Самуилова 16:1, 5-13).

Да ли се Давид понео тиме што је помазан за краља? Не, он је понизно чекао да му Јехова својим духом покаже кад је право време да преузме нове одговорности.  У међувремену се потпуно посветио пастирењу, што није био лак посао. Морао је храбро да брани стадо када би му претила опасност од дивљих животиња. Једном је стадо напао лав, а други пут медвед. Давид није само покушао да отера ове крволочне звери са безбедне удаљености већ се упустио у борбу с њима како би спасао беспомоћне овчице. И лава и медведа је убио голим рукама! (1. Самуилова 17:34-36; Исаија 31:4).

Глас о Давиду стигао је и до самог краља Саула. Иако је Саул важио за способног ратника, Јехова га је одбацио због тога што му није био послушан. Пошто му више није давао свој дух, на површину су испливале Саулове лоше склоности — сумњичавост, љутња и насилност. Када би га обузела зловоља, једино је музика могла да га одобровољи. Неке Саулове слуге су чуле да је Давид изврстан музичар и храбар јунак. Због тога је био позван да свира за краља и да му носи оружје (1. Самуилова 15:26-29; 16:14-23).

Млади могу много тога научити од Давида. Он је слободне тренутке користио да би ојачао своје пријатељство с Јеховом. Поред тога, стрпљиво је стицао вредне вештине, захваљујући чему је добио добар посао. Поврх свега, дозволио је Јехови да га води својим духом. Он је изврстан пример на који се можемо угледати! (Проповедник 12:1).

Иако је био у служби краља Саула, Давид се често враћао кући да би чувао овце, понекад и на дуже време. Током једног таквог периода, Јесеј га је послао да види своја три брата која су служила у Сауловој војсци. Давид узима намирнице које треба да понесе својој браћи и креће ка узаној долини Или. Стигавши на бојно поље, затиче призор описан на почетку. Војске само стоје једна наспрам друге на падинама брда̂ (1. Самуилова 17:1-3, 15-19).

Како је могуће да је војска живог Бога, Јехове, устукнула пред једним обичним човеком, и то пред паганином? Овај човек вређа самог Јехову! За Давида, то је недопустиво. Због тога са жаром говори војницима да Голијата није немогуће победити. Када за то чује његов брат Елијав, оштро га прекорава и оптужује да је дошао само да би се наслађивао гледајући крвопролиће. Али Давид се брани речима: „Шта сам сад урадио? Само сам питао.“ Затим се окреће и обраћа другима, уверавајући их да Голијат није непобедив. Кад је то дошло до Саула, он га позива код себе (1. Самуилова 17:23-31).

Давид пун вере каже Саулу: „Нека ниједан човек не клоне срцем.“ Саул и његови ратници су се обесхрабрили због Голијата. Највероватније су се упоређивали с тим горостасом. Можда су замишљали како стоје наспрам њега, а нису му ни до груди; како би их лако дохватио и смрскао. Али Давид је из сасвим другог угла посматрао ту ситуацију. Зато се  понудио да изађе на двобој с Голијатом (1. Самуилова 17:32).

Саул му је на то рекао: „Не можеш да идеш на тог Филистејина и бориш се с њим, јер си ти још дете, а он је ратник од своје младости.“ Да ли је Давид заиста био дете? Као што смо већ рекли, имао је мање од 20 година, али ипак је још увек био премлад за војску. Уз то је вероватно био и младолик. Али и поред тога, већ је био познат као неустрашиви борац (1. Самуилова 16:18; 17:33).

Давид је испричао Саулу како је савладао лава и медведа. Да ли се тиме хвалио? Не. Он је врло добро знао коме припада заслуга за то. Зато је рекао: „Јехова, који ме је избавио из лављих и из медвеђих канџи, избавиће ме и из руку тог Филистејина.“ Саул попушта и каже Давиду: „Иди и нека Јехова буде с тобом“ (1. Самуилова 17:37).

Давид није био само млади идеалиста или занесењак. Он је имао чврсте разлоге да верује Јехови. Из искуства је знао какав је он — да штити своје верне слуге, баш као што је и обећао. Да ли бисте и ви желели да имате такву веру? За снажну веру је потребно да стичемо знање о Богу и његовим начелима. Док будемо живели по ономе што учимо, уверићемо се колико је добро држати се Божјих мерила и то ће још више учврстити нашу веру (Јеврејима 11:1).

Саул даје Давиду своју ратну опрему, сличну Голијатовој. Ставља на њега гломазан бакарни оклоп сачињен од плочица. Давид се једва креће под тим теретом и одмах схвата да то није за њега. Пошто није обучаван за војника, није навикао да носи било какву војну опрему, а камоли опрему највишег човека у Израелу! (1. Самуилова 9:2). Зато скида оклоп и одлучује да носи оно на шта је навикао (1. Самуилова 17:38-40).

Он узима свој штап, ставља своју пастирску торбу преко рамена и с праћком у руци креће ка Голијату. Праћка можда делује безначајно, али заправо је убојито оружје. Састоји се од ужета на чијој је средини било лежиште, обично од коже, у које се стављао камен. Држећи крајеве ужета у једној руци, особа би кружно замахнула праћком, а затим би у једном моменту пустила крај ужета, те би камен одлетео толиком брзином да би његов ударац био смртоносан. Ово оружје је било толико моћно да су војске понекад имале читаве дивизије војника наоружаних праћкама.

Давид се журним кораком упућује ка бојном пољу. Застаје само да би изабрао пет малих, глатких каменова и притом се сигурно усрдно моли Јехови. Затим трчећи наставља даље.

Шта је Голијат помислио када је видео свог противника? „Презирно га је погледао јер је Давид био дете“, а затим је громким гласом рекао: „Зар сам ја пас да идеш на мене са штаповима?“ Очигледно је видео Давидов штап, али не и праћку. Проклињао га је у име филистејских богова и претио му да ће његове остатке бацити дивљим зверима (1. Самуилова 17:41-44).

Оно што је Давид затим урадио, остало је упамћено све до дан-данас. Замисли овог младића како каже Голијату: „Ти идеш на мене с мачем, с дугим и кратким копљем, а ја на тебе идем у име Јехове над војскама, Бога Израелове војске, коме си се ти ругао.“ Давид је добро знао да људска снага и оружје не значе много. Знао је да Јехова сигурно неће остати равнодушан на то што се Голијат дрзнуо да га вређа. Зато је рекао: „Битка [је] Јеховина“ (1. Самуилова 17:45-47).

Давид је и те како био свестан тога колико је Голијат опасан и добро наоружан. Међутим, то га није застрашило. За разлику од Саула и његове војске, није размишљао о томе колико је Голијат већи од  њега, већ колико је Голијат мали у односу на Јехову. Голијат је био виши од свих других људи — имао је скоро три метра — али шта је то у односу на Владара свемира? Баш као и било који други човек, он је наспрам Бога био попут једног обичног мрава, кога за трен ока може смрвити.

Млади јунак трчи ка свом непријатељу, вади камен из торбе и ставља га у праћку. Тако брзо витла њоме да се чује фијук. Голијат такође креће према њему, тик уз свог штитоношу. Али сада је Голијатова висина заправо недостатак јер штитоноша просечне висине не може да подигне штит довољно високо како би му заштитио главу. Давид управо тамо циља! (1. Самуилова 17:41).

Док камен лети ка Голијату, настаје потпуни мук. Нема сумње да се Јехова побринуо да тај један Давидов потез буде довољан да усмрти непријатеља. Давид погађа право у циљ — камен се забија Голијату у чело и он пада лицем на земљу. Штитоноша бежи брзо колико га ноге носе. Давид прилази Голијатовом беживотном телу, узима његов мач и одрубљује му главу (1. Самуилова 17:48-51).

Израелска војска се коначно осмелила и уз снажан ратни поклич креће у напад на Филистеје. Све се завршава баш онако како је Давид рекао Голијату: „[Јехова] ће вас предати нама у руке“ (1. Самуилова 17:47, 52, 53).

Божје слуге у савремено доба се не упуштају у дословне борбе. То време је прошло (Матеј 26:52). Ипак, оно у чему нам је Давид изузетан узор јесте његова снажна вера. Важно је да будемо уверени да је Јехова стваран и да је једино он достојан да му служимо. Понекад можда имамо осећај да су наши проблеми и сувише велики за нас. Али ма колики били, они су за Јехову права ситница. Ако одлучимо да служимо Јехови и уздамо се у њега, тада ништа неће моћи да нас сломи. Не постоји ниједан проблем који Јехова не може решити!