СВЕШТЕНИЦИ који тврде да знају одговор на ово питање често кажу да је патња Божја казна. Примера ради, после земљотреса на Хаитију, један свештеник из главног града је данима говорио верницима да је та катастрофа била порука од Бога. Други нису толико изричити. Елизабет Макалистер, ванредна професорка религије из САД, каже да многи људи размишљају овако: „Не знамо зашто нам је Бог досудио такве недаће и није на нама да тражимо разлог. Наше је само да имамо веру.“

Да ли је Бог заиста „досудио“ људима патњу? Библија јасно и недвосмислено каже да није. Јехова Бог никада није намеравао да човечанство доживљава патње. Међутим, први људи су се побунили против њега и одлучили да поставе своја мерила за добро и зло. Оставили су Бога и искусили последице. Због њихове лоше одлуке и ми данас патимо. Али Бог није узрочник људске патње. Библија каже: „Кад је у кушњи, нека нико не говори: ’Бог ме искушава.‘ Јер се Бог не може искушавати злим стварима нити он икога злом искушава“ (Јаковљева 1:13). Недаће могу задесити свакога — чак и оне који имају Божју наклоност. Осмотримо следеће примере:

• Пророк Јелисеј је боловао од неизлечиве болести (2. Краљевима 13:14).
• Апостол Павле је написао: „Гладујемо и трпимо жеђ и оскудно смо одевени и грубо поступају с нама и бескућници смо“ (1. Коринћанима 4:11).
• Хришћанин по имену Епафродит био је болестан и потиштен (Филипљанима 2:25, 26).

Нигде се не каже да су невоље ових људи биле Божја казна због њихових греха. Према томе, Библија показује да Бог није одговоран за патњу, али иде корак даље и открива нам три главна узрока патње.

„Шта човек посеје, то ће и пожњети“ (Галатима 6:7). Сигурно је да особа која одлучи да пуши, безобзирно вози или расипа свој иметак сноси у извесној мери одговорност за патњу која настане услед тога.

Дешава се и да патимо због самовољних одлука других. Мора се признати да су људи починили најсвирепија злодела, од нацистичких зверстава до злостављања деце. Неки злоупотребљавају своју слободну вољу и доносе одлуке које другима узрокују патњу.

У првом веку наше ере, у Јерусалиму се срушила једна велика кула и усмртила 18 људи. Говорећи о жртвама те несреће, Исус је рекао: „Мислите ли да су они били већи грешници од свих осталих људи који живе у Јерусалиму? Нипошто“ (Лука 13:4, 5). Исус је знао да њихова погибија није била Божја казна. Њему је било познато оно што је раније речено у Светом писму: „Време невоље и непредвиђени догађаји сналазе свакога“ (Проповедник 9:11). Многе трагедије се дешавају јер се људи нађу на погрешном месту у погрешно време или због људске грешке. Примера ради, извештаји показују да су штета и губици много већи када људи игноришу упозорења из природе или не граде објекте који могу да издрже тешке временске неприлике и земљотресе. У таквим ситуацијама непредвиђени догађаји погађају више људи и проузрокују већу патњу.

У Библији се каже: „Цео свет је у власти Злога“ (Јован 12:31; 1. Јованова 5:19). Ове речи се односе на Сатану Ђавола, моћно духовно створење. Библија га назива ’владарем који влада ваздухом‘, чиме се указује на начин размишљања који прожима цео свет. У Сатаниној моћи је да утиче на ставове већине људи и тако их наводи на непослушност Богу (Ефешанима 2:2). Неки злочини, као што су геноцид и злостављање деце, толико су ужасни да је многима очигледно да иза њих не стоји само човек.

Међутим, да ли то значи да је Бог равнодушан према нашој патњи? Може ли — и хоће ли — учинити ишта да је оконча?