РОЂЕН сам у граду Серенчу, а одрастао у селу Тисаладању на североистоку Мађарске. У јуну 1991. сам отишао с друштвом на једно место на реци Тиси, где раније никада нисмо били. Мислећи да је вода дубока, скочио сам на главу. Била је то ужасна грешка! Поломио сам три вратна пршљена и оштетио кичмену мождину. Мој друг је видео да се не померам, па ме је пажљиво подигао и извукао из воде да се не удавим.

Био сам при свести и знао сам да нешто озбиљно није у реду. Након што је позвана хитна помоћ, дошао је хеликоптер који ме је пребацио у болницу, где су се доктори побринули за мене. Касније сам пребачен у главни град, Будимпешту, на рехабилитацију. Три месеца сам морао да лежим на леђима. Иако сам могао да померам главу, од рамена надоле био сам непокретан. Са 20 година, потпуно сам зависио од других. Био сам толико очајан да сам желео да умрем.

Коначно је дошло време да идем кући и моји родитељи су добили обуку како да ми пружају негу. Али за њих је та брига била напорна и физички и емоционално. После отприлике годину дана, пао сам у депресију. Тада сам добио стручну помоћ, након чега сам почео другачије да гледам на своју инвалидност.

Такође сам почео дубље да размишљам о животу. Има ли неку сврху? Зашто се ова трагедија догодила баш мени? У потрази за одговорима, читао сам разне часописе и књиге. Покушао сам да читам и Библију, али ми је било тешко да је разумем. Зато сам одустао. Чак сам разговарао и с једним свештеником, али оно што ми је рекао није ми деловало уверљиво.

Онда, у пролеће 1994, двоје Јеховиних сведока је посетило мог оца и он их је замолио да разговарају са мном. Слушао сам док су објашњавали како ће Бог претворити земљу у рај и уклонити болести и патњу. Све је то звучало веома добро, али ја сам био скептичан. Па ипак, узео сам од њих две књиге темељене на Библији. Након што сам их прочитао, Сведоци су предложили да проучавају са мном и ја сам прихватио.  Такође су ме подстакли да се молим.

Након више разговора, добио сам одговоре на своја питања директно из Библије. Такође сам се уверио да је Богу стварно стало до мене. Коначно, након што сам проучавао Библију две године, 13. септембра 1997, крстио сам се код куће у кади. Био је то један од најсрећнијих дана у мом животу.

Године 2007, трајно сам се преселио у Будимпешту, у један дом за инвалидна лица. Од тада имам многе прилике да с другима делим предивне ствари које сам научио. Када је лепо време, захваљујући моторним инвалидским колицима којима управљам брадом, могу чак и да изађем напоље да бих разговарао с другима.

Уз великодушну помоћ једне породице из моје скупштине, набавио сам лаптоп који ради тако што региструје моје покрете главом. Он ми омогућава да зовем људе путем интернета и пишем писма онима који нису били код куће када су их посетили чланови моје скупштине. Тако усавршавам своје вештине комуникације и то ми помаже да не размишљам о себи.

Чак могу и да идем на наше састанке. Када стигнем у Дворану Краљевства, моји суверници ме пажљиво носе у колицима један спрат до места где се одржава састанак. Током састанака, када је публика позвана да учествује, брат који седи до мене подиже руку уместо мене. Затим, док ја говорим, он ми држи Библију или публикацију коју разматрамо.

Стално трпим болове и други скоро све раде за мене. Зато се понекад осећам сломљено. Али утеху налазим у пријатељству с Јеховом Богом, знајући да ме слуша када делим с њим своје бриге. Снагу ми пружа свакодневно читање Библије, као и моја духовна браћа и сестре. Њихово пријатељство, емоционална подршка и молитве за мене, помажу ми да одржим менталну и емоционалну равнотежу.

Јехова ми је пружио утеху баш онда када ми је била најпотребнија. Такође ми је улио наду да ћу имати савршено здравље у новом свету. Зато чезнем за временом када ћу моћи ’да ходам и поскакујем и хвалим Бога‘ због његове огромне љубави и доброте (Дела апостолска 3:6-9).