Пређи на садржај

Пређи на садржај

Европски суд потврђује право на приговор савести

Европски суд потврђује право на приговор савести

ЈЕХОВИНИ СВЕДОЦИ су у целом свету познати по својој неутралности у политици и ратовима. Они чврсто верују да морају „прековати своје мачеве у раонике“ и не желе да се ’уче ратовању‘ (Исаија 2:4). С друге стране, не спречавају оне који желе да служе војску. Али шта ако је у некој земљи обавезно служење војске, што једном Сведоку савест не дозвољава? Управо то се десило младићу по имену Вахан Бајатјан.

Случај стиже на Европски суд

Вахан је рођен у Јерменији, у априлу 1983. Његова породица је почела да проучава Библију с Јеховиним сведоцима 1996. и он се крстио са 16 година. Док је проучавао Библију, развио је дубоко цењење према учењима Исуса Христа, у шта спада и заповест да његови следбеници не узимају оружје у руке (Матеј 26:52). Зато се Вахан убрзо након крштења нашао пред озбиљном одлуком.

Према закону Јерменије, служење војног рока је обавезно за све младиће који су напунили 18 година. Уколико би то одбили, следила би затворска казна и до три године. Вахан је желео да буде користан члан друштва. У исто време, није желео да игнорише своју савест обликовану по библијским начелима. Шта ће учинити?

Чим је добио позив за војску 2001, Вахан је почео да шаље писма властима у Јерменији. У њима је објаснио да би таква служба била у сукобу с његовом савешћу и религиозним уверењима. Додао је и да је спреман да уместо тога обавља неки вид цивилне службе.

Вахан Бајатјан испред затвора Нубарашин у Јерменији

Више од годину дана Вахан се обраћао властима и тражио да уваже  његово одбијање војне службе на темељу приговора савести. Међутим, ухапшен је у септембру 2002. и потом оптужен за избегавање војне обавезе. Осуђен је на 18 месеци затвора. Али тужилац није био тиме задовољан. Само месец дана након пресуде, предложио је апелационом суду строжу казну. Тврдио је да је Ваханов приговор савести на темељу верских разлога „неоснован и опасан“. Апелациони суд је прихватио његов захтев и повећао казну на 30 месеци затвора.

Вахан је на ту пресуду уложио жалбу пред највишим судом у Јерменији. Касациони суд је у јануару 2003. потврдио пресуду апелационог суда. Вахан је одмах послат у затвор, у ком је требало да издржава казну заједно са убицама, нарко-дилерима и силоватељима.

На Европском суду

Од 2001. године Јерменија је чланица Савета Европе. Зато њени грађани имају право да изнесу свој случај пред Европски суд за људска права уколико су исцрпли све правне лекове у својој земљи. Вахан је одлучио да то учини. У својој жалби је образложио да пресуда коју је добио представља прекршај члана 9 Европске конвенције о људским правима. Тражио је да његово право да због приговора савести одбије војну службу буде заштићено овим чланом — што би био преседан на овом суду.

Дана 27. октобра 2009. Европски суд за људска права је донео одлуку. На основу судске праксе, суд је закључио да слобода савести, како је дефинисана у члану 9 Европске конвенције о људским правима, не обухвата право на одбијање војне службе због приговора савести.

Бајатјан, његова супруга Цовинар и син Вахе

Тада је Вахан већ одавно био на слободи, оженио се и добио сина. Био је разочаран том пресудом. Имао је избор — да одустане од случаја или да упути жалбу Великом већу Европског суда за људска права. Одлучио је да упути жалбу. Велико веће прихвата само одређене случајеве и због тога је Вахан био врло срећан када је сазнао да ће његов случај бити размотрен.

Дана 7. јула 2011, у Стразбуру у Француској, Велико веће је коначно изрекло своју пресуду. Веће судија је гласало 16 напрема 1 да је Јерменија хапшењем и  затварањем Вахана Бајатјана повредила његово право на слободу савести. Усамљени глас против дао је судија из Јерменије.

Бајатјан са правним саветницима на Европском суду за људска права, 24. новембар 2010.

Зашто је та пресуда значајна? Зато што је то први пут у историји да је Европски суд потврдио да члан 9 Европске конвенције гарантује право на одбијање војне службе због приговора савести. Сходно томе, суд сматра да затварање особе због приговора савести представља кршење основних права у демократском друштву.

Суд је о Јеховиним сведоцима који улажу приговор савести констатовао: „Суд нема разлога за сумњу у то да подносилац жалбе одбија војну службу на темељу религиозних уверења, којих се предано држи и која су у оштрој и непремостивој супротности са обавезом да служи војни рок.“

Реакција

Током протекле две деценије, у Јерменији је осуђено преко 450 Јеховиних сведока који су уложили приговор савести. У време припреме овог чланка, 58 младића из ове земље били су у затвору због одбијања да служе војску из верских разлога. Петорица њих су затворена након преседана постављеног у случају Бајатјан против Јерменије. * Јавни тужилац је одбио захтев једног од тих младића да се прекине кривични поступак покренут против њега због одбијања војне службе на темељу приговора савести. Тужилац је у свом одговору навео: „Пресуда Европског суда у случају Бајатјан против Јерменије, донета 7. јула 2011, не може се применити јер је очигледно да не постоје сличне околности у ова два случаја.“

Зашто је тужилац имао такво мишљење? У време када је Вахан Бајатјан оптужен, није постојала могућност цивилне службе. Сада се јерменска влада позива на закон који је усвојен касније, тврдећи да он омогућава обављање цивилне службе онима који не желе да служе војску. Међутим, тај закон о цивилној служби је под надлежношћу војске тако да је ова служба неприхватљива за многе који су позвани у војску а имају приговор савести.

Вахану Бајатјану је драго због важне пресуде која је донета у његову корист. Та пресуда сада обавезује Јерменију да престане да кривично гони и затвара појединце који због својих дубоких религиозних уверења не желе да служе војску.

Јеховини сведоци немају намеру да уводе реформе у правни систем неке земље. Међутим, попут младог Вахана Бајатјана, они желе да остваре права која им припадају по одређеним законима земље у којој живе. Због чега? Због тога што желе да мирно живе и без сметње слушају све заповести свог Вође, Исуса Христа.

^ одл. 17 Двојица су осуђена 7. јула 2011, истог дана када је Европски суд за људска права донео пресуду.