Смрт није пријатна тема и многи би је радије избегли. Међутим, пре или касније, она свима нама зада болан ударац. Поразно је када схватимо колико смо немоћни пред њом.

Ништа нас не може потпуно припремити за губитак родитеља, супружника или детета. Понекад се та трагедија деси неочекивано, а понекад само можемо да посматрамо како се неумољиво приближава. У сваком случају, бол који смрт доноси не може се порећи, а немоћ коју осећамо готово је неподношљива.

Антонио, који је изгубио оца у саобраћајној несрећи, објашњава: „То је као да вам неко запечати кућу и узме кључеве. Не можете се вратити, чак ни за тренутак. Остају вам само успомене. То је сада ваша стварност. Покушавате да је порекнете, пошто делује тако неправедно, али ништа не можете да учините.“

Када је жена по имену Дороти са 47 година остала удовица, одлучила је да пронађе одговоре на нека своја питања. Пошто је предавала веронауку у англиканској цркви, никада није сматрала да је смрт крај свега. Али није била сигурна шта је истина о смрти. „Шта се дешава с нама кад умремо?“, питала је свог свештеника. „Нико то не зна“, одговорио је он. „Мораћемо да сачекамо да бисмо видели.“

Да ли смо осуђени на то да „сачекамо да бисмо видели“? Можемо ли на неки начин сазнати да ли је смрт крај свега?