Неопростив грех односи се на поступке и ставове због којих грешник не може добити Божји опроштај. Како до тога долази?

 Бог опрашта онима који се кају за своје грехе, живе по његовим мерилима и верују у Исуса Христа (Дела апостолска 3:19, 20). Међутим, нека особа може постати толико утврђена у лошем поступању да одбија да промени своје ставове и поступке. Библија за такву особу каже да је развила „зло срце“ које је отврднуло „због заводљивости греха“ (Јеврејима 3:12, 13). Попут глине која је једном печена и која се никада више не може преобликовати, срце такве особе постаје неосетљиво и заувек се окреће против Бога (Исаија 45:9). За такву особу не постоји основа за опроштај и зато је она крива за неопростив грех (Јеврејима 10:26, 27).

 Неке верске вође у Исусово време починили су такав грех. Знали су да Исус врши чуда помоћу Божјег светог духа, али су злобно тврдили да му је Сатана Ђаво дао ту моћ (Марко 3:22, 28-30).

Неки греси који могу бити опроштени

•  Хула због незнања. Апостол Павле је испрва био хулник, али је касније рекао: „Указано ми је милосрђе, јер сам био у незнању и чинио сам то док нисам имао вере“ (1. Тимотеју 1:13).

•  Прељуба. У Библији се помињу неки који су починили прељубу, али су се променили и Бог им је опростио (1. Коринћанима 6:9-11).

„Да ли сам починио неопростив грех?“

 Уколико искрено мрзите свој грешан начин поступања и заиста желите да се промените, онда нисте учинили неопростив грех. Бог вам може опростити чак и ако поклекнете и поново учините исти грех, све док ваше срце није огрезло у злу (Исаија 1:18).

 Неки мисле да су починили неопростив грех јер их стално изједају осећања кривице. Међутим, Библија каже да не можемо увек да верујемо својим осећањима (Јеремија 17:9). Бог нас није овластио да икоме судимо – чак ни себи (Римљанима 14:4, 12). Он нам може опростити, па и онда када нас срце осуђује (1. Јованова 3:19, 20).

Да ли је Јуда Искариотски починио неопростив грех?

 Јесте. Похлепа га је навела да краде новац намењен за свете сврхе. Чак се и претварао да брине за сиромашне, а заправо је само желео више новца од ког је могао неовлашћено да узима (Јован 12:4-8). Када му је срце постало окорело у злу, издао је Исуса за 30 сребрника. Исус је знао да се Јуда не може покајати за оно што је учинио и зато га је назвао „син уништења“ (Јован 17:12). То значи да је његова смрт била трајно уништење и да за њега нема наде у ускрсење (Марко 14:21).

 Јуда се није искрено покајао за свој грех. Није се обратио Богу већ верским вођама с којима је био сковао заверу против Исуса (Матеј 27:3-5; 2. Коринћанима 7:10).