MNOGA naša revna braća i sestre služe u zemljama gde je potrebna pomoć u propovedanju. Među njima su i mnoge neudate sestre, a neke od njih već decenijama služe na takvom području. Šta im je pomoglo da se odluče na taj korak? Šta su naučile dok su služile u nekoj stranoj zemlji? Kakav im je život sada? Intervjuisali smo nekoliko od tih sestara. Ukoliko si neudata sestra koja ima iskrenu želju da na ovaj način radosno služi Jehovi, značiće ti da čuješ šta one kažu o tome. Međutim, i svi drugi u Božjem narodu mogu izvući pouku iz njihovog primera.

Da li nekada sumnjaš da bi kao neudata pionirka mogla da služiš u nekoj drugoj zemlji? Takve sumnje je nekada imala Anita, koja sada ima 75 godina. Odrasla je u Engleskoj gde je počela s pionirskom službom kad je imala 18 godina. Ona kaže: „Volela sam da poučavam druge o Jehovi, ali nisam mogla ni zamisliti da mogu da služim u nekoj stranoj zemlji. Nikada nisam učila neki drugi jezik i bila sam ubeđena da ne bih mogla da ga savladam. Zato sam bila u šoku kada sam dobila poziv da pohađam biblijsku školu Galad. Nisam mogla da verujem da neko neznatan kao ja dobije takav poziv. Ali pomislila sam: ’Ako Jehova misli da ja to mogu, pokušaću.‘ To je bilo pre više od 50 godina. Od tada služim kao misionarka u Japanu.“ Anita ponekad oduševljeno kaže mladim sestrama: „’Spakujte stvari i pođite sa mnom u najveću avanturu svih vremena!‘ Drago mi je što su me mnoge od njih poslušale.“

Mnoge sestre su se u početku plašile da se presele u neku stranu zemlju. Kako su skupile hrabrost?

„Kad sam bila mala, uvek sam zamišljala da imam smisaon život tako što ću pomagati drugima“, priseća se Morin, koja sada ima 64 godine. Kada je imala 20 godina, preselila se u Kanadu, u Kvibek, gde je bilo malo pionira. „Kasnije sam dobila poziv da pohađam biblijsku školu Galad, ali sam se plašila odlaska u nepoznato, gde ću biti bez svojih prijatelja.“ Ona dodaje: „Takođe sam se plašila da ostavim majku koja je brinula o mom bolesnom ocu. Provela sam mnoge noći u suzama, dok sam se usrdno molila Jehovi. O svojim brigama sam razgovarala i s roditeljima i oni su me podstakli da prihvatim  poziv. Takođe sam videla kako im je naša skupština s ljubavlju pomagala. To što sam videla kako Jehova brine za nas ulilo mi je poverenje da će se on i dalje brinuti za mene. Tada sam bila spremna da idem.“ Morin je 1979. počela da služi kao misionarka u zapadnoj Africi i tamo je ostala više od 30 godina. Danas brine o svojoj majci u Kanadi i služi kao specijalni pionir. Kada se osvrne na godine službe u stranoj zemlji, Morin kaže: „Jehova mi je uvek u pravo vreme davao ono što mi je bilo potrebno.“

Vendi, koja sada ima 65 godina, počela je da služi kao pionir u Australiji dok je bila tinejdžerka. Ona se priseća: „Bila sam veoma povučena i bilo mi je teško da razgovaram s nepoznatim osobama. Međutim, u pionirskoj službi sam naučila da razgovaram sa svim vrstama ljudi, tako da je moje pouzdanje raslo. S vremenom mi to više nije bio problem. Pionirska služba mi je pomogla da naučim da se oslanjam na Jehovu, a služenje u nekoj drugoj zemlji mi je delovalo sve zanimljivije. Takođe, jedna neudata pionirka, koja je više od 30 godina služila kao misionar u Japanu, pozvala me je da tri meseca tamo propovedam s njom. To me je dodatno motivisalo da se preselim u neku stranu zemlju.“ Godine 1986, Vendi se preselila na Vanuatu, ostrvo koje je udaljeno oko 1 700 kilometara istočno od Australije.

Vendi i dalje služi na tom ostrvu, u isturenom prevodilačkom odeljenju. Ona kaže: „Radujem se kada vidim kako se osnivaju nove grupe i skupštine na udaljenim područjima. Imati mali udeo u službi za Jehovu na ovim ostrvima neopisiva je čast.“

Kumiko, koja ima 65 godina, služila je kao opšti pionir u Japanu, kada joj je pionirka s kojom je sarađivala u službi predložila da se presele u Nepal. „Često me je pitala kad ćemo se preseliti, ali ja sam uporno odbijala“, kaže Kumiko. „Plašila me je pomisao da moram da učim nov jezik i da se prilagodim novom okruženju. Takođe nije bilo lako skupiti novac za preseljenje. Dok sam razmišljala koju odluku da donesem, doživela sam saobraćajnu nezgodu na motociklu i završila sam u bolnici. Tamo sam razmišljala: ’Ko zna šta me još može snaći. Mogu se ozbiljno razboleti i propustiti priliku da služim u drugoj zemlji. Zar ne mogu pokušati barem godinu dana?‘ Usrdno sam se molila Jehovi da mi pomogne da uradim nešto konkretno.“ Nakon što je izašla iz bolnice, Kumiko  je posetila Nepal i kasnije se tamo preselila sa sestrom koja ju je podsticala na to.

Kada se osvrne na skoro deset godina službe u Nepalu, Kumiko kaže: „Problemi zbog kojih sam se toliko brinula jednostavno su se povukli preda mnom kao vode Crvenog mora pred Izraelcima. Koliko sam samo radosna što služim tamo gde je potrebno više objavitelja. Često se desi da kad svedočim jednoj porodici, dođu i petoro, šestoro komšija. Čak mi i mala deca s poštovanjem prilaze i zamole me da im dam neki traktat o Bibliji. Radost je služiti na ovako plodnom području.“

Hrabre sestre koje služe u drugim zemljama imale su neke izazove. Kako su se izborile?

„Na početku mi je bilo teško da budem daleko od svoje porodice“, kaže Dajana iz Kanade. Ona ima 62 godine, a 20 godina služi kao misionarka u Obali slonovače. „Molila sam Jehovu da mi pomogne da volim ljude na svom području. U tome mi je pomoglo ono što je rekao jedan instruktor u Galadu, brat Džek Redford. Rekao je da kad odemo na područje, možda će nam uslovi u kojima ljudi žive teško pasti ili nas čak šokirati. Njegov savet je bio: ’Ne gledajte na siromaštvo. Gledajte ljude, njihova lica i njihove oči. Posmatrajte kako reaguju kada čuju istinu iz Biblije.‘ To sam radila i zaista mi je pomoglo. Kada prenosim utešnu poruku o Kraljevstvu, vidim kako ljudima zasijaju oči!“ Šta je još pomoglo Dajani da se prilagodi službi u stranoj zemlji? „Zbližila sam se s osobama koje sam poučavala i iskreno sam se radovala kada su i one počele da služe Jehovi. Konačno sam se osećala kao kod kuće. Dobila sam duhovne majke, očeve, braću i sestre, baš kao što je Isus i obećao“ (Mar. 10:29, 30).

En, koja ima 46 godina, služi u Aziji, u zemlji gde je delo propovedanja zabranjeno. Ona kaže: „Godinama sam služila na različitim mestima i živela sa sestrama s kojima sam se dosta razlikovala po poreklu i ličnosti. To je ponekad vodilo do nesuglasica i povređenih osećanja. U tim trenucima, trudila sam se da bolje razumem njihovu kulturu. Takođe sam radila na tome da im pokažem više ljubavi i razumevanja. Drago mi je što je takav trud doneo plod tako što sam stekla duboka i trajna prijateljstva, koja mi pomažu da istrajem u službi.“

 Ute iz Nemačke, koja ima 53 godine, od 1993. godine služi kao misionarka na Madagaskaru. Ona se priseća: „U početku sam se mučila da naučim lokalni jezik i da se prilagodim na vlažnu klimu. Međutim, drugi su mi pomagali. Na primer, tamošnje sestre, njihova deca i osobe s kojima sam proučavala pomogli su mi da savladam jezik. Takođe sam imala zdravstvenih problema zbog malarije, ameba i parazitskih crva. Kada sam bila bolesna, sestra s kojom sam zajedno služila s ljubavlju je brinula o meni. Ali iznad svega mi je Jehova pomagao. Redovno sam mu poveravala brige u molitvi. A onda sam strpljivo danima, a ponekad i mesecima, čekala da mi Jehova odgovori na molitve. On je rešavao svaki moj problem.“ Ute već 23 godine služi na Madagaskaru.

Mnogi koji služe na stranom području, među kojima su i neudate sestre, često kažu kako im je ta služba obogatila život. Koje su blagoslove doživeli?

Hajdi iz Nemačke, koja ima 73 godine, služi u Obali slonovače od 1968. Ona kaže: „Najviše se radujem kada vidim kako moja duhovna deca ’žive po istini‘. Neki od onih s kojima sam proučavala Bibliju sada služe kao pioniri i skupštinske starešine. Mnogi od njih me zovu ’mama‘ ili ’baka‘. Na primer, jedan starešina i njegova žena i deca smatraju me članom svoje porodice. Na taj način, Jehova mi je dao sina, snahu i troje unučadi“ (3. Jov. 4).

Karen iz Kanade, koja ima 72 godine, služila je više od 20 godina u zapadnoj Africi. Ona kaže: „Misionarski život me je naučio da budem samopožrtvovanija i da pokazujem više ljubavi i strpljenja. Takođe, to što sam služila s braćom različitog porekla, proširilo je moje vidike. Naučila sam da postoji više načina da se nešto uradi. Za mene je pravi blagoslov što sada imam prijatelje širom sveta. Iako su se naše okolnosti i način na koji služimo Bogu promenili, naša prijateljstva nisu.“

Margaret iz Engleske, koja ima 79 godina, služila je kao misionarka u Laosu. Ona se priseća: „Zahvaljujući tome što sam služila u stranoj zemlji, videla sam da Jehova u svoju organizaciju poziva ljude različitih rasa i porekla. To mi je ojačalo veru i uverilo me da Jehova vodi svoju organizaciju i da će ostvariti sve što je obećao.“

Neudate sestre koje služe u stranoj zemlji daju veliki doprinos u službi propovedanja i zaslužuju svaku pohvalu (Sud. 11:40). Takođe je pohvalno što ih ima sve više (Ps. 68:11). Da li možeš da promeniš svoje okolnosti i da se ugledaš na revne sestre koje smo pomenuli u ovom članku? Ako možeš, i ti ćeš uvideti „da je Jehova dobar“ (Ps. 34:8).