NAŠI kongresi su uvek posebna prilika da uživamo za Jehovinim duhovnim stolom. Iako se prvenstveno okupljamo zbog duhovne hrane, našoj radosti takođe doprinose zajednički obroci tokom pauze.

U septembru 1919, Istraživači Biblije su održali osmodnevni kongres u Sidar Pointu, u Ohaju. U hotelima su bili obezbeđeni prenoćište i obroci za delegate, ali je na kongres pristiglo na hiljade više nego što se očekivalo. U jednom hotelu, konobari su bili toliko obeshrabreni zbog velikog broja ljudi koji su pristizali, da su digli ruke od posla i otišli. Šef restorana je bio očajan, pa je pitao da li bi neki od mladih delegata mogli da pomognu, što su mnogi spremno učinili. Među njima je bila Sejdi Grin. Prisećajući se toga, rekla je: „Iako sam se tada prvi put susrela s konobarskim poslom, to je bilo veoma lepo iskustvo.“

U godinama koje su usledile, na kongresima su u pripremi i posluživanju obrokâ učestvovali mnogi radosni dobrovoljci koji su tako služili svojoj braći i sestrama. Ta međusobna saradnja podstakla je mnoge mlade da postave duhovne ciljeve. Gledis Bolton je pomagala u deljenju hrane prilikom jednog kongresa 1937. godine. U vezi s tim, ona je rekla: „Upoznala sam ljude iz raznih krajeva i imala prilike da čujem kako se oni bore sa svojim problemima. Tada sam pomislila da bih i ja mogla da budem pionir.“

Sestra Bjula Kovi je rekla: „Dobrovoljci su bili samopožrtvovani, tako da je sve teklo glatko.“ Naravno, takav zadatak ima i svoje izazove, što se vidi iz sledećeg primera. Tek kad je stigao na stadion Dodžer u Los Anđelesu, 1969. godine, Anđelo Manera je saznao da mu je povereno da nadgleda pripremu i posluživanje obrokâ na kongresu. „Zaprepastio sam se“, iskreno je rekao. „To mi je bilo jedno od najvećih iznenađenja u životu!“ Inače, pripreme za taj kongres su uključivale i kopanje kanala dugog 400 metara, kako bi se plin sproveo do kuhinje.

U Sijera Leoneu su 1982. godine marljivi dobrovoljci prvo očistili polja, a onda izgradili prostoriju namenjenu posluživanju hrane, koristeći materijale koji su im bili na raspolaganju. U Frankfurtu, 1951. godine,  domišljata braća su iznajmila lokomotivu kako bi obezbedila paru za kuvanje u 40 kazana. Dobrovoljci su uspevali da za sat vremena posluže 30 000 obroka. Svaki delegat je nosio svoj nož i viljušku, čime je olakšan posao za 576 dobrovoljaca koji su prali sudove. U Jangonu, u Mjanmaru, iz obzira prema stranim delegatima, kuvari su u njihove obroke stavljali manje ljutih začina nego obično.

Iako je na jakom suncu dugo stajala u redu za obrok, Eni Pogenzi se još uvek rado seća jednog kongresa održanog 1950. u Sjedinjenim Državama. Ona je ispričala: „Pažnju mi je privukao živ razgovor dveju sestara, koje su doputovale brodom čak iz Evrope.“ Pričale su jedna drugoj kako su uz Jehovinu pomoć uspele da prisustvuju kongresu. „Niko mi nije izgledao srećnije od njih“, rekla je Eni. „Ni čekanje u redu ni vrućina uopšte im nisu smetali.“

Na mnogim velikim kongresima, ispod prostranih šatora su bili postavljani visoki stolovi za kojima se moglo jesti samo stojeći. Tako bi delegati brzo pojeli svoj obrok i oslobodili mesto za druge. To je bio jedini način da hiljade prisutnih stignu da ručaju za vreme pauze. Jedan čovek, koji nije bio Svedok, primetio je: „Ovo je čudna vera. Oni jedu stojeći.“

Predstavnici vojne i civilne vlasti divili su se kada su videli kako su braća efikasna i organizovana. Nakon što su pregledali našu kantinu tokom kongresa na stadionu Jenki u Njujorku, predstavnici američke vojske preporučili su Britanskom ministarstvu odbrane da učini isto. Zato je major Fokner sa svojom ženom došao na kongres „Pobedničko Kraljevstvo“, održan 1955. godine u Tvikenamu, u Engleskoj. Prema njegovim rečima, tom prilikom je zapazio da ljubav prožima zajednički rad naše braće.

Vredni dobrovoljci su decenijama s ljubavlju spremali hranljive i jednostavne obroke za prisutne na kongresima. Taj ogroman zadatak često je zahtevao da mnoga braća i sestre rade po nekoliko sati i čak da propuste deo programa ili ceo program. Služenje hrane na kongresima pojednostavljeno je u mnogim mestima krajem 1970-ih. Zatim su 1995. delegati zamoljeni da na kongrese ponesu hranu za sebe. To je omogućilo onima koji su pripremali i posluživali hranu da neometano prate kongresni program i uživaju u društvu suvernika. *

Jehova sigurno veoma voli one koji su tako naporno radili u korist svojih suvernika! Nekima i dalje nedostaju ti radosni dani. Ali jedno je sigurno: Ljubav je i dalje sastavni deo naših kongresa (Jov. 13:34, 35).