Kada razmišljam o svom detinjstvu, pred oči mi izlazi slika seoske kućice na jugu Francuske, gde sam živela s roditeljima i za koju me vežu lepe uspomene. Volela sam da trčim po dvorištu i da se ljuljam na ljuljašci koju mi je otac napravio. Godine 1966, posetili su nas Jehovini svedoci i moj otac je s njima vodio duge razgovore. Svega sedam meseci kasnije, odlučio je da postane Svedok. Majka je ubrzo krenula njegovim stopama, tako da sam odrastala u toploj porodičnoj atmosferi.

Moji problemi su se pojavili kratko nakon što smo se vratili u Španiju, odakle potiču moji roditelji. Počela sam da osećam probadajuć bol u rukama i zglobovima. Dve godine smo posećivali lekare dok nismo pronašli jednog čuvenog reumatologa koji nam je ozbiljnim tonom rekao: „Zakasnili ste.“ Majka je zaplakala. Čudni izrazi, poput „autoimuna hronična bolest“ i „juvenilni poliartritis“ * odzvanjali su tom hladnom, sivom sobom. Imala sam samo deset godina, ali sam ipak razumela da su to loše vesti.

Doktor nam je preporučio lečenje u dečjem sanatorijumu. Kad sam ugledala zgrade sanatorijuma, zaledila mi se krv u žilama. Tamo je vladala stroga disciplina. Čim sam stigla, časne sestre su me ošišale i obukle u iznošenu uniformu. ’Kako li ću preživeti ovde?‘, razmišljala sam kroz suze.

Pošto su me roditelji poučavali da služim Jehovi, nisam želela da učestvujem u katoličkim običajima u sanatorijumu. Ali časne sestre nisu baš razumele zašto to ne želim. Preklinjala sam Jehovu da bude uz mene i ubrzo sam osetila njegovu zaštitničku ruku, kao da sam u toplom zagrljaju oca koji me puno voli.

Majka i otac su mogli samo kratko da me posete svake subote. Donosili su mi biblijske knjige koje su mi jačale veru. Iako deca nisu mogla da imaju svoje knjige, meni je bilo dozvoljeno da ih zadržim, kao i Bibliju, koju sam čitala svakog dana. Takođe sam drugim  devojčicama govorila o nadi da ćemo jednog dana živeti u raju na zemlji, gde niko neće biti bolestan (Otkrivenje 21:3, 4). Iako sam ponekad bila tužna i usamljena, moja vera i pouzdanje u Jehovu bili su sve jači.

Posle šest dugih meseci, otpuštena sam iz bolnice. Iako mi nije bilo bolje, jedva sam čekala da ponovo budem s roditeljima. Zglobovi su mi se još više deformisali i bolovi su bili još jači. Ušla sam u tinejdžerske godine veoma slaba. Pa ipak, sa 14 godina sam se krstila, odlučna da služim svom nebeskom Ocu najbolje što mogu. Međutim, ponekad sam bila razočarana u njega. „Zašto ja? Molim te, izleči me“, preklinjala sam ga. „Zar ne vidiš koliko patim?“

Doba adolescencije je bilo teško. Morala sam da se pomirim s činjenicom da mi neće biti bolje. Nisam mogla a da se ne upoređujem sa svojim prijateljima koji su bili tako zdravi i puni života. Osećala sam se manje vrednom i povukla se u sebe. S druge strane, mnogo mi je značila podrška porodice i prijatelja. Nikada neću zaboraviti Alisiju, koja je bila 20 godina starija od mene. Ona mi je postala pravi prijatelj. Pomogla mi je da se ne usredsredim na svoju bolest i da ne budem zaokupljena crnim mislima, već da razmišljam o drugima.

Kada sam imala 18 godina, stanje mi se pogoršalo do te mere da me je čak iscrpljivalo i prisustvovanje sastancima u Dvorani Kraljevstva. Ali koristila sam svoje slobodno vreme, kog sam imala na pretek, kako bih kod kuće pažljivo proučavala Bibliju. Knjiga o Jovu i Psalmi pomogli su mi da razumem da Jehova brine o nama prvenstveno u duhovnom pogledu, a ne u fizičkom. Mnogo sam se molila i zato sam osećala ’izuzetnu snagu‘ i „Božji mir koji prevazilazi svaki um“ (2. Korinćanima 4:7; Filipljanima 4:6, 7).

Sa 22 godine morala sam da prihvatim činjenicu da ću ostatak života provesti u invalidskim kolicima. Plašila sam se da ljudi više neće videti mene, već kolica i bolesnu osobu u njima. Pa ipak, ona su mi vratila izvesnu meru nezavisnosti, pa se tako „prokletstvo“ pretvorilo u blagoslov. U to vreme mi je prijateljica po imenu Isabel predložila da u jednom mesecu zajedno s njom provedem 60 sati u službi propovedanja.

U početku mi je ta ideja delovala nemoguće. Ali molila sam se Jehovi za pomoć, i uspela sam uz podršku porodice i prijatelja. Taj ispunjen mesec je prošao veoma brzo i ja sam shvatila da sam savladala strah i stidljivost. Toliko sam uživala da sam 1996. odlučila da postanem opšti pionir — da svakog meseca provedem u službi 90 sati. Bila je to jedna od mojih najboljih odluka, koja me je približila Bogu i čak doprinela tome da se fizički bolje osećam. Učestvovanje u službi propovedanja pružilo mi je priliku da o svojoj veri razgovaram s mnogim ljudima i pomognem nekima da postanu Božji prijatelji.

U leto 2001. doživela sam tešku saobraćajnu nezgodu u kojoj su mi obe noge bile polomljene. Dok sam ležala u bolnici i trpela stravične bolove, u sebi sam se usrdno molila: „Jehova, nemoj me ostaviti!“ U tom trenutku me je žena sa susednog kreveta pitala: „Da li ste vi Jehovin svedok?“ Nisam imala snage da joj išta kažem, samo sam klimnula glavom. „Ja vas znam! Čitam vaše časopise“, rekla mi je. Kako su me samo te reči utešile! Čak i u tako jadnom stanju, mogla sam da dam svedočanstvo o Jehovi. Bila je to neverovatna čast za mene!

Kad sam se donekle oporavila, odlučila sam da više svedočim. Dok su mi noge još bile u gipsu, majka me je gurala u kolicima po odeljenju. Svakog dana smo posetile nekoliko pacijenata, pitale ih kako su i ostavile im biblijsku literaturu. To je bilo iscrpljujuće, ali Jehova mi je ulivao snagu.

Zadnjih godina, bolovi su sve jači. Pored toga, veoma me je pogodio gubitak oca. Pa ipak, trudim se da ostanem pozitivna. Kako mi to polazi za rukom? Nastojim da budem okružena prijateljima i rođacima, i to mi pomaže da ne mislim o svojim problemima.  Kada sam sama, čitam, proučavam Bibliju ili propovedam putem telefona.

Takođe se trudim da uživam u malim stvarima, na primer u povetarcu koji mi miluje lice ili u mirisu cveća. To mi daje razlog da budem zahvalna. Isto tako, dobar smisao za humor čini čuda. Jednog dana sam u službi bila sa jednom sestrom. Ona je na trenutak pustila moja kolica da bi nešto zabeležila. Odjednom sam jurila niz jednu nizbrdicu sve dok nisam udarila u parkiran automobil. Obe smo se skamenile, ali kada smo shvatile da se ništa strašno nije dogodilo, prasnule smo u smeh.

Ima mnogo toga što ne mogu da radim. To su želje na čije ostvarenje moram još da pričekam. Često zatvorim oči i otvorim svoj „prozor“ u Božji obećani novi svet (2. Petrova 3:13). Zamišljam sebe zdravu — kako hodam i u potpunosti uživam u životu. U srcu su mi reči kralja Davida: „Uzdaj se u Jehovu; budi hrabar i neka srce tvoje bude jako“ (Psalam 27:14). Iako je moje telo sve slabije, Jehova me jača. On mi daje snagu u mojoj nemoći.