Samoa

NEGDE na polovini puta između Havaja i Novog Zelanda, u toplim plavetnim vodama Tihog okeana svetlucaju prelepa samoanska ostrva. Rođena u vulkanskom besu, ukrašena planinskim vrhovima ovenčanim oblacima i plažama oivičenim palmama, ova ostrva su poput dragulja izuzetne lepote. Svetlucave lagune ulepšavaju ovaj morski raj, koji predstavlja dom za oko 200 raznih korala i 900 vrsta riba. Nije ni čudo što su prvi evropski misionari ova ostrva koja odišu mirisom drveta frangipani opisali kao jedna od najlepših u južnom Pacifiku!

Smatra se da su oko deset vekova pre Hrista pripadnici naroda Lapita postali prvi stanovnici ovih ostrva. a Kao odvažni istraživači i vešti pomorci, izgleda da su ti Polinežani emigrirali iz jugoistočne Azije ka Pacifiku. Prateći vetrove i morske struje, plovili su okeanom u ogromnim kanuima sa dva trupa i prelazili veće razdaljine nego iko pre njih. U samom srcu južnog Pacifika otkrili su malu grupu ostrva koju su nazvali Samoa.

Tokom vekova, njihovi potomci su se selili ka istoku na Tahiti, zatim ka severu na Havaje, ka jugozapadu na Novi Zeland i na Uskršnje ostrvo na jugoistoku. Danas se ovo ogromno područje trouglastog oblika naziva Polinezija, što znači „mnoga ostrva“, a stanovnici se zovu Polinežani. Zato se Samoa smatra „kolevkom Polinezije“.

 U savremeno doba su neustrašivi Samoanci krenuli na jedno još značajnije putovanje. Poput svojih predaka koji su se otisnuli na pučinu kako bi pronašli bolje mesto za život, i oni su posegnuli za boljim životom. Međutim, to nije bila potraga za nekim doslovnim mestom. To je bio put iz duhovne tame u duhovnu svetlost, potraga za načinom obožavanja koji je ugodan istinitom Bogu, Jehovi (Jov. 4:23).

Sledi priča o istoriji Jehovinih svedoka na Samoi, b Američkoj Samoi i Tokelauu. Godine 1962, Zapadna Samoa je stekla nezavisnost, a Američka Samoa je pod upravom Sjedinjenih Država. Dakle, ostrva Samoa podeljena su na dva zasebna dela — na Samou i Američku Samou.

STIŽE SVETLO ISTINE

Dobra vest o Božjem Kraljevstvu prvi put je stigla na Samou 1931, kada je jedan posetilac podelio više od 470 knjiga i brošurica zainteresovanim ljudima širom ove ostrvske grupe. To je verovatno bio Sidni Šeperd, revni Svedok koji je plovio na području Polinezije šireći dobru vest.

Sedam godina kasnije vest o Kraljevstvu je stigla na Američku Samou kada se Džozef Raterford, iz centrale Jehovinih svedoka u Bruklinu, zaustavio na ostrvu Tutuila dok je putovao brodom iz Australije ka Sjedinjenim Državama. Tokom tog kratkog boravka, Raterford i njegovi saputnici iskoristili su priliku da distribuišu literaturu u lučkom gradu Pago Pago.

Dve godine kasnije, 1940, Harold Gil koji je služio kao pionir u azijsko-pacifičkom regionu stigao je na Američku Samou. Sa sobom je poneo 3 500 brošurica  s naslovom Gde su mrtvi?, što je bila prva publikacija koju su Jehovini svedoci preveli na samoanski. c

Harold je zatim brodom prešao na ostrvo Upolu, koje pripada Samoi. To putovanje je trajalo između osam i deset sati. Kasnije je napisao: „Vest o mom dolasku očigledno je stigla pre mene, pošto mi je policajac rekao da mi nije dozvoljeno da se iskrcam. Pokazao sam mu pasoš i pročitao visokozvučnu uvodnu napomenu, gde je stajalo da svi nadležni moraju dopustiti podanicima Njegovog britanskog veličanstva da ’prođu slobodno bez smetnji i da im pruže svaku pomoć i zaštitu‘. Tako sam dospeo na razgovor kod guvernera, koji mi je dozvolio da ostanem pet dana dok ne isplovi sledeći brod. Iznajmio sam bicikl i obilazio ostrvo, deleći brošurice svuda kuda sam prolazio.“

Harold je nakon uspešne propovedničke akcije na Samoi morao da se vrati u Australiju. Međutim, jedna publikacija koju je ostavio kasnije je našla svoj put, stigavši do službenika po imenu Pele Fuaiupolu. d U Peleovom srcu je ostala poruka iz te brošurice, čekajući da Svedoci ponovo dođu kako bi „zalili“ dragoceno seme istine (1. Kor. 3:6).

Dvanaest godina kasnije, 1952, Svedok iz Engleske Džon Kroksford stigao je u Apiju, glavni grad Samoe  koji se nalazi na ostrvu Upolu. Zaposlio se u istoj kancelariji gde je radio i Pele. Džon je bio srdačan čovek koji je bio željan da svedoči drugima. Zapazivši Peleovo zanimanje za Bibliju, Džon je odlučio da ga poseti kod kuće. Pele piše: „Razgovarali smo do sitnih sati u nedelju ujutro. Postavljao sam mu mnoga pitanja i na sva mi je odgovorio iz Biblije. Bio sam van svake sumnje uveren da je to istina koju sam tražio.“ Kasnije te iste godine, Pele i njegova žena Ajlua postali su prvi Samoanci koji su predali svoj život Jehovi i krstili se.

Pele je znao da će biti pozvan na odgovornost zato što je ostavio religiju svojih predaka. Zato je marljivo proučavao i žarko se molio Jehovi za pomoć. Kada ga je glavni poglavica pozvao na sastanak u njegovom rodnom mestu Faleasiuu, velikom priobalnom selu koje se nalazi 19 kilometara zapadno od Apije, Pele i još jedan rođak koji se zanimao za istinu suočili su se s neprijateljski raspoloženom grupom. Sačinjavali su je šest poglavica, tri govornika, deset pastora, dva verska učitelja i glavni poglavica koji je predsedavao, kao i stariji muškarci i žene iz familije.

„Kleli su nas i proklinjali govoreći da smo obeščastili porodično ime i crkvu svojih praočeva“, priseća se Pele. Poglavica je zatim predložio raspravu, koja je trajala do četiri sata ujutro.

 „Mada su neki vikali: ’Skloni tu Bibliju! Ostavi tu Bibliju!‘, odgovarao sam na sva njihova pitanja iz Biblije i pobijao njihove argumente“, kaže Pele. „Na kraju su ostali bez reči i potpuno se utišali. Glave su im bile pognute. Onda je poglavica tiho rekao: ’Pele, pobedio si.‘“

„Oprostite, gospodine“, rekao je Pele poglavici. „Nisam ja pobedio. Ove noći ste čuli poruku o Kraljevstvu. Iskreno se nadam da ćete je prihvatiti.“

Zahvaljujući tome što se Pele ponizno oslanjao na Jehovu i Njegovu Reč Bibliju, seme istine o Kraljevstvu pustilo je koren na ostrvu Upolu.

SASTANCI U POČETKU

Priča o Peleovoj novoj religiji brzo se proširila među blisko povezanim stanovnicima ostrva. Poput Atinjana iz prvog veka kojima je Pavle propovedao, neki su se zainteresovali za ovo „novo učenje“ i želeli su da saznaju više (Dela 17:19, 20). Jedan mladić po imenu Maatusi Leauanaj čuo je da se oni koji se interesuju za tu novu religiju sastaju u doktorovoj kući u bolničkom dvorištu i odlučio je da ispita o čemu se radi. Međutim, kada je stigao na kapiju bolnice, obuzela ga je nervoza i krenuo je nazad. Na sreću, Džon Kroksford je stigao u pravi čas kako bi ga pozvao da se pridruži maloj grupi koja se sastajala te večeri. Mladi Maatusi je uživao u proučavanju knjige „Neka Bog bude istinit“ i želeo je da dođe ponovo. Premda je u početku samo povremeno posećivao sastanke, istina je kasnije pustila koren u njegovom srcu i krstio se 1956.

Novozainteresovani koji su se sastajali s tom grupom brzo su uviđali potrebu da dele s drugima ono što su  naučili. Za samo pet meseci nakon što je brat Kroksford stigao u Apiju, deset osoba mu se pridružilo u službi propovedanja. Četiri meseca kasnije, broj je porastao na 19. Novi su imali dobre rezultate dok su svedočili prijateljima i rođacima.

Jedan od tih objavitelja svedočio je svom rođaku po imenu Sauvau Toetu, koji je živeo u Faleasiuu. S vremenom su Sauvau i njegov zet Finau Feomaja počeli da prisustvuju sastancima sa svojim porodicama i zauzeli su stav za istinu.

U januaru 1953, na Samoi se desila jedna velika prekretnica u pravom obožavanju Jehove. Pošto je u to vreme oko 40 ljudi posećivalo sastanke, podružnica Jehovinih svedoka u Australiji odobrila je osnivanje prve skupštine na Samoi, u Apiji. Nakon toga, kada se brat Kroksford vratio u Englesku, novokršteni Pele je predvodio u skupštini. Objavitelji su bili neustrašivi i revni, ali takođe i novi u istini i neiskusni. Mnogi su morali da nauče da prezentuju poruku o Kraljevstvu na taktičniji i privlačniji način (Kol. 4:6). Drugima je bila potrebna pomoć kako bi potpunije obukli novu ličnost (Ef. 4:22-24). Na sreću, pomoć im je ubrzo stigla (Ef. 4:8, 11-16).

POMOĆ STIŽE PREKO OKEANA

U maju 1953. stigli su pioniri iz Australije, Ronald i Oliva (Doli) Selars, kako bi pomogli skupštini u Apiji. „Australijska podružnica je privremeno izgubila kontakt s braćom i bili su zabrinuti za njih“, piše Ron. „Pošto smo izrazili želju da služimo na pacifičkim ostrvima, zamolili su nas da odemo na Samou i da sarađujemo sa novoosnovanom skupštinom kao specijalni pioniri.“

Dok su putovali na Samou hidroavionom, Ron i Doli su se mentalno pripremali za izazove na koje obično  nailaze misionari koji služe na udaljenim područjima. „Kakvo nas je iznenađenje čekalo“, priseća se Ron. „Ostrvo je bilo prekriveno bujnom tropskom vegetacijom. Posvuda smo videli radosne, nasmejane ljude, snažne i zdrave. Deca su skakutala oko tipičnih ostrvskih kuća bez zidova, sa krovovima pokrivenim slamom i podovima od koralnog kamenja. Niko nije žurio niti brinuo o tome koliko je sati. Izgledalo je kao da smo stigli u raj.“

Smestivši se kod Peleove porodice, bračni par Selars je odmah krenuo na posao. „Sastajao sam se s braćom gotovo svake večeri kako bih odgovarao na njihova brojna pitanja“, kaže Ron. „Premda su znali osnovna biblijska učenja, ubrzo sam uvideo da treba da načine mnoge promene kako bi udovoljili Božjim merilima. Da bismo im pomogli u tom teškom periodu, Doli i ja smo se trudili da budemo posebno strpljivi i da im na naročit način pokazujemo ljubav.“ Nažalost, neki ipak nisu želeli da prihvate to ispravljanje zasnovano na Bibliji i s vremenom su se udaljili od skupštine. Međutim, drugi su pokazali ponizan stav i dobro su reagovali na pouku i ohrabrenje. Postepeno su duhovno napredovali i zahvaljujući tome skupština je bila pročišćena i ojačana.

Ron i Doli su takođe preuzeli vođstvo u propovedanju od kuće do kuće. Do tada je većina braće svedočila samo neformalno, prijateljima i rođacima. Sada su, dok su sarađivali sa Selarsima u službi od kuće do kuće, pronašli mnogo zainteresovanih ljudi. „Jednom prilikom“, piše Ron, „pozvani smo u jedno selo kako bismo zainteresovanom poglavici pričali o Kraljevstvu. Posle obroka, započeo je živ razgovor o Bibliji. Nakon otprilike jednog sata, razgovor je prerastao u javno predavanje pošto je broj prisutnih narastao na 50 osoba, iako nismo najavili nikakav sastanak!“ Objaviteljima se često dešavalo da biblijski studij koji je vođen  s dve ili tri osobe privuče od 10 do 40 posmatrača koji su bili radoznali u vezi s delom Jehovinih svedoka.

Takva aktivnost nije prošla nezapaženo kod sveštenstva hrišćanskog sveta. Kada su vlasti odbile da produže Ronovu i Dolinu boravišnu vizu, Ron je prišao visokom komesaru kako bi ga upitao za razlog. „Rekao nam je“, priseća se Ron, „da su se neki sveštenici žalili vlastima na naše svedočenje. Zato je rekao da će nam produžiti vize samo ako obećamo da nećemo više pomagati skupštini u propovedanju. Na to nisam hteo da pristanem. Takođe sam mu rekao da niko ne može zaustaviti Božje delo, što je činjenica koju bi bilo dobro da zapamti. Nasmejao se i odgovorio: ’Videćemo šta će se desiti kada odete!‘“

Od tada su vlasti bile oprezne kako ne bi dozvolile Svedocima iz inostranstva da uđu u zemlju. Uprkos tome, brat Teodor Džeres, koji je tada služio u australijskoj podružnici a sada služi kao član Vodećeg tela, uspeo je da 1953. nezapaženo dođe na Samou kako bi ohrabrio skupštinu. „Njegova poseta nas je jako ohrabrila i uverila da se u duhovnom pogledu krećemo u dobrom pravcu“, kaže Ron.

Ubrzo nakon toga, Ronova i Dolina viza je istekla i preselili su se na Američku Samou. Pa ipak, za osam meseci koliko su proveli na Samoi učinili su mnogo kako bi učvrstili i ojačali tamošnju braću. I premda  vlasti to nisu znale, drugi Svedoci će uskoro stići da nastave ono što je bračni par Selars započeo.

NAPREDAK U APIJI

Ričard Dženkins, novokršteni 23-godišnji Australijanac pun oduševljenja, stigao je u Apiju u maju 1954. On priča: „Pre nego što sam krenuo iz Australije, dobio sam savet da se ne viđam s lokalnom braćom dok ne pronađem siguran posao. Međutim, nakon nekoliko meseci, postao sam veoma usamljen i počeo sam da se osećam duhovno ranjivim. Zato sam odlučio da diskretno stupim u kontakt s Peleom Fuaiupoluom.“ Ova dva brata sastala su se kasno u noć pod okriljem mraka.

„Pele mi je rekao da neće koristiti moje pravo ime iz straha da me vlasti ne bi povezale sa skupštinom i deportovale“, priseća se Ričard. „Zato me je prozvao imenom svog tek rođenog sina, Vitinese, što je reč ’svedok‘ (engleski witness) izgovorena na samoanski način. Do dan-danas me samoanska braća i sestre zovu tim imenom.“

Koristeći svoj novi pseudonim, Ričard je diskretno održavao kontakt s braćom. Takođe je neformalno svedočio i započeo nekoliko biblijskih studija. Jedan mladić koji je proučavao Bibliju, Mufaulu Galuvau, koji je radio kao sanitarni inspektor, kasnije je postao član Odbora podružnice na Samoi. Još jedan čovek koji je proučavao Bibliju, Falemaja Tuipoloa, takođe je postao Svedok, kao i nekoliko članova njegove porodice.

Ričard je proučavao Bibliju i s mladićem po imenu Sijemu Taase, koji je ranije bio vođa bande lopova koja je krala od odeljenja za javne radove. Pre nego što je počeo duhovno da napreduje, Sijemu je morao da plati zbog onoga što je radio u prošlosti — bio je uhapšen zbog svojih zločina. Ričarda to nije zastrašilo, već je zatražio dozvolu od stražara da nastavi da proučava sa  Sijemuom pod senkom mangovog drveta koje se nalazilo oko 100 metara izvan zatvorskih zidina. Kasnije se još nekoliko zatvorenika priključilo studiju.

„Premda smo proučavali bez nadzora“, priseća se Ričard, „nijedan zatvorenik nikada nije pokušao da pobegne, a neki su i prihvatili istinu.“ Sijemu je oslobođen iz zatvora i kasnije je postao starešina.

Godine 1955, Ričard se oženio Glorijom Grin, pionirkom iz Australije. Zajedno su proveli 15 godina na Samoi i pomogli su da 35 osoba upozna istinu. Sada žive u Australiji u Brizbenu i Ričard služi kao starešina u tamošnjoj skupštini na samoanskom jeziku.

Još jedan bračni par iz Australije, Vilijam (Bil) i Mardžori Mos pomagali su u tim ranim godinama. Bil, starešina i veoma praktičan čovek, i Mardžori, pionirka sa 24-godišnjim iskustvom, stigli su u Apiju 1956. U to vreme je skupštinu u tom gradu sačinjavalo 28 objavitelja. Grupe za razmatranje knjige postojale su i u Apiji i u Faleasiuu. U narednih devet godina, Bil i Mardžori su neumorno sarađivali sa skupštinom u Apiji. Do 1965, kada su zbog Mardžorinog lošeg zdravlja morali da se vrate u Australiju, grupa u Faleasiuu je postala skupština.

Tokom tih godina, samoanska vlada je stalno odbijala molbe da se misionarima dozvoli ulazak u zemlju. Jasno je bilo da su se i vlasti i sveštenstvo nadali da će Jehovini  svedoci jednostavno s vremenom nestati. Međutim, desilo se upravo suprotno. Broj Svedoka je porastao i bili su veoma aktivni i revni — bili su tu i nameravali su da tu i ostanu!

NAPREDAK NA AMERIČKOJ SAMOI

Pre nego što je 1954. bračnom paru Selars istekla viza za Samou, Ron je odlučio da zatraže boravak na Američkoj Samoi umesto da se vrate u Australiju. „Kada sam se obratio državnom pravobraniocu Američke Samoe“, piše Ron, „i kada je čuo da je vlada Samoe na religioznoj osnovi odbila naš zahtev za vizu, rekao je: ’Gospodine Selars, na Američkoj Samoi imamo religioznu slobodu i pobrinuću se da dobijete vize.‘“

Ron i Doli su stigli u Pago Pago na Američkoj Samoi 5. januara 1954. Kao uslov za ulazak u zemlju, državni pravobranilac je tražio od Rona da se redovno javlja u njegovu kancelariju kako bi mogao bolje da se upozna s Jehovinim svedocima. Zahvaljujući tome, vodili su nekoliko kvalitetnih biblijskih razgovora.

Kasnije tog istog meseca, Ron i Doli su bili pozvani na večeru koja je organizovana u njegovoj kući. Pošto su tamo bili i lokalni katolički sveštenik i pastor Londonskog misionarskog društva, usledila je živa diskusija o biblijskim temama. „Pred kraj večeri“, seća se Ron, „pravobranilac je svima zahvalio što su došli i rekao:  ’Pa, mislim da su gospodin i gospođa Selars pobedili u večerašnjoj diskusiji.‘ Ubrzo nakon toga, dobili smo trajnu boravišnu vizu. Kada nas je kasnije obavestio da bi vlada rado prihvatila molbe i drugih misionara za ulazak u zemlju, odmah sam to preneo australijskoj podružnici.“

Prva osoba koja je predala svoj život Jehovi na Američkoj Samoi bio je 19-godišnji Valesi (Volas) Pedro, rodom s Tokelaua. Lidija Pedro, njegova rođaka koja je bila specijalni pionir na Fidžiju, ostavila je knjigu „Neka Bog bude istinit“ Volasovom starijem bratu kada je bila u poseti 1952. Mladi Volas je pronašao knjigu u bratovljevoj kući i pažljivo je proučio.

Nakon što su 1954. pronašli porodicu Pedro, Ron i Doli su proučavali s Volasovim starijim bratom i sestrom. Volas je verovao u Jehovu Boga, ali je u početku zbog nepoverenja prema religiji oklevao da se priključi studiju. Međutim, s vremenom se uverio da Jehovini svedoci naučavaju istinu i počeo je redovno da prisustvuje sastancima u Fagatogu. Brzo je duhovno napredovao i 30. aprila 1955. krstio se u luci Pago Pago.

U januaru 1955, samo godinu dana nakon što su Ron i Doli stigli, sedam osoba je prisustvovalo sastancima u skromnom pionirskom domu u Fagatogu. U kući nije baš bilo mnogo nameštaja, tako da su svi sedeli na podu. Nedugo nakon toga, troje njih se pridružilo Ronu i Doli u službi propovedanja. To je bilo vreme skromnih početaka, ali značajni događaji će ubrzo uslediti.

STIŽU MISIONARI IZ GALADA

Dana 4. februara 1955, na Američku Samou su iz Sjedinjenih Država stigla dva bračna para misionara: Pol i Franses Evans i Gordon i Patriša Skot. Smestili su se u misionarski dom u Fagatogu, s pogledom na živopisno susedstvo. Pokrajinski nadglednik  Leonard (Len) Helberg, koji je te godine posetio Pago Pago, opisao je sledeći prizor:

„Misionarski dom je bio jedan veliki stan koji se nalazio iznad jedne prodavnice mešovite robe starinskog stila. S jedne strane, preko malog potoka, nalazio se bar u kom su se u večernjim satima radi zabave okupljali mornari. Kada bi se neka tuča iz bara proširila na ulicu, lokalni šef policije, nizak ali snažan čovek, ušetao bi u gomilu s cigarom među zubima i delio udarce i na levu i na desnu stranu ne bi li obuzdao rulju. Propovedi o paklu odzvanjale su iz crkve koja se nalazila tik iza našeg dvorišta. S verande pred kućom, mogli smo videti mnoštvo koje se okupljalo oko banke jedanput mesečno na dan isplate. Misionari katoličke crkve koji su došli s raznih delova ostrva izbezumljeno su se gurali kroz mnoštvo ne bi li od vernika sakupili desetak pre nego što potroše novac.“

Ovakvo živopisno okruženje pokazalo se kao plodno područje što se tiče zanimanja za duhovne stvari. „Jedan misionar“, priča Len, „započinjao je svoj dan u šest ujutro biblijskim studijem u berbernici s druge strane trga pre nego što bi berberin započeo s poslom. Zatim je proučavao s pekarom, nakon čega je donosio kući hleb za doručak. Kasnije je u toku dana na gradskom trgu proučavao s grupom zatvorenika iz tamošnjeg zatvora.“ Do kraja godine misionari su vodili oko 60 biblijskih studija s više od 200 ljudi.

„VEČERAS FILM — ULAZ BESPLATAN!“

Velikom zanimanju za istinu mnogo je doprinelo prikazivanje filma Društvo Novog sveta u akciji. e Taj  film, prvi koji je organizacija proizvela nakon „Foto-drame stvaranja“ oko 40 godina ranije, prikazao je naše svetsko delo propovedanja i štampanja literature, kao i samu organizaciju Jehovinih svedoka. Tokom četiri sedmice koliko je bio u poseti Američkoj Samoi 1955, Len je prikazao film 15 puta i ukupno ga je pogledalo 3 227 ljudi, u proseku 215 po projekciji.

„Pre svake projekcije“, priseća se Len, „najavljivali smo film vozeći se kroz selo i deleći letke svim prolaznicima. Istovremeno smo uzvikivali ’Večeras film — ulaz besplatan‘, kao i ime sela u kom će se prikazivati.“

Film je ostavio veliki utisak na stanovništvo. Nakon svakog prikazivanja, prisutni su želeli da saznaju nešto više o Jehovinim svedocima i njihovim učenjima. Umesto da čekaju da Svedoci ponovo dođu, mnogi zainteresovani ljudi su išli pravo u misionarski dom, gde su misionari u isto vreme vodili nekoliko studija u različitim delovima kuće. Kada bi jedna grupa otišla, druga bi je zamenila. „Godinama kasnije“, priseća se Ron Selars, „ljudi su još uvek povezivali Jehovine svedoke s divnim stvarima koje su videli u tom filmu.“

ISTRAJNO PROPOVEDANJE DOPIRE DO SRCA LJUDI

Dva meseca nakon posete Lena Helberga, u Fagatogu je osnovana prva skupština Jehovinih svedoka na Američkoj Samoi. Za samo godinu dana, broj objavitelja u toj skupštini porastao je sa 14 na 22. Otprilike u to vreme je još dvoje specijalnih pionira, Fred i Širli Vegener, stiglo iz Australije kako bi pomogli ovoj naprednoj skupštini. Fred sada služi kao član Odbora zemlje na Samoi.

Objavitelji, pioniri i misionari bili su ’revni u duhu‘ (Rimlj. 12:11). „Zahvaljujući istrajnosti  objavitelja“, piše Len, „i zanimanju za Bibliju koje je vladalo među stanovništvom, do sredine 1960-ih biblijski studij je pre ili kasnije vođen u svakoj kući u selu Fagatogo. Osim toga, tih godina su Svedoci jedanput mesečno posećivali svaku kuću na ostrvu.“

Takvo temeljno propovedanje svakako je veoma uticalo na znanje lokalnog stanovništva o Bibliji. „Bilo je uobičajeno da ljudi znaju da će večni život biti na zemlji“, kaže Len, „da ne postoji paklena vatra i da mrtvi nisu svesni ničega. Te osnovne istine nisu naučili u crkvi već od Jehovinih svedoka, i to zahvaljujući tome što smo lično razgovarali s njima i rezonovali iz njihovih Biblija.“

Uprkos tome, religiozne i porodične veze sprečavale su mnoge da postupaju u skladu s onim što su saznali. Drugima se više sviđao slobodni moral koji su crkve tolerisale nego visoka moralna merila po kojima žive pravi hrišćani. Pa ipak, bilo je iskrenih pojedinaca koji su, poput putujućeg trgovca iz Isusovog poređenja, gledali na istinu kao na skupoceni biser i odmah je prihvatili. Mnogi iskreni ostrvljani hrabro su zauzeli stav za istinu (Mat. 13:45, 46).

SVEDOČENJE NA SAMOANSKI NAČIN

„Svedočenje u tim ranim godinama pričinjavalo je veliko zadovoljstvo“, priseća se Kerolajn Pedro, pionirka iz Kanade koja se udala za Volasa Pedra 1960. „Gotovo u svakoj kući neko je bio voljan da razgovara o Bibliji. Nije bilo teško započeti biblijski studij i često bi prisustvovala cela porodica.

„Posebno je upečatljivo bilo propovedanje u udaljenim selima. Mala deca su nas obično pratila od kuće do kuće pažljivo slušajući našu prezentaciju. Zatim bi otrčala da jave sledećem komšiji da dolazimo. Čak bi mu ispričala o čemu razgovaramo i koje stihove  koristimo! Da bismo doskočili seoskoj deci, obično smo pripremali više prezentacija.“

Dok su učestvovala u svedočenju, braća su takođe pazila na lepe manire i lokalne običaje (1. Kor. 9:20-23). Bivši misionar Čarls Pričard, sada član Odbora podružnice na Novom Zelandu, piše: „Zbog vrele tropske klime, seoske kuće (fale) nemaju zidove, tako da smo lako mogli videti da li je neko kod kuće. Smatralo se veoma nepristojnim razgovarati dok se ne sedne ili dok domaćin ne izrazi dobrodošlicu. Zato bismo prišli kući i tiho čekali da nas domaćin zapazi. On bi tada stavio čistu prostirku na popločani pod u kući. To je bio poziv za nas da se izujemo, uđemo u kuću i prekrštenih nogu sednemo na prostirku.“ Mnogim misionarima je bilo veoma teško da duže vreme sede u tom položaju. Na sreću, lokalni običaj je dozvoljavao da se ispruže noge i pristojno pokriju prostirkom. Na taj način ne bi okrenuli svoje bose noge prema domaćinu, što je bila velika uvreda za Samoance.

„Domaćin bi nam izrazio dobrodošlicu i rekao da smo njihovoj porodici ukazali veliku čast time što smo doneli biblijsku poruku u njihov skroman dom“, kaže Džon Rouds, koji je 20 godina služio kao misionar na Samoi i Američkoj Samoi. „Zatim bi usledio razgovor o ličnim stvarima: Odakle ste? Imate li dece? Gde živi vaša porodica?“

Džonova žena Helen dodaje: „Domaćinu smo se uvek obraćali koristeći izraze poštovanja koji su uobičajeni za zvanične prilike. Na taj način smo uvažavali domaćina i uzvisivali biblijsku poruku.“

„Zahvaljujući takvom uvodnom razgovoru“, kaže Kerolajn Pedro, „dobro smo se upoznali s pojedincima i njihovim porodicama, a i oni s nama. To nam je pomoglo  da delotvornije udovoljimo njihovim duhovnim potrebama.“

Nakon upoznavanja, objavitelji su mogli da prenesu poruku o Kraljevstvu. „Domaćini bi nas obično slušali dokle god bismo želeli da pričamo“, priseća se bivši misionar Robert Bojs. „Zatim bi ponavljali za nama mnogo toga što smo rekli kako bi pokazali da našu poruku smatraju važnom.“

Pošto su ljudi bili dobro upoznati s Biblijom, bilo je uobičajeno voditi duge razgovore o njenim učenjima. „Ti razgovori su produbljivali moje razumevanje različitih biblijskih tema“, kaže Kerolajn Pedro. Većina ljudi je rado prihvatala literaturu. S vremenom su objavitelji naučili da razlikuju one koji su bili samo radoznali od onih koji su se zaista zanimali za duhovne stvari.

Mnoge novozainteresovane osobe koje su počele da prisustvuju sastancima jedva su čekale da započnu sa službom propovedanja. „Samoanci imaju prirodan dar govorništva“, kaže Džon Rouds, „i mnogi novi u istini mogli su sa uverenjem govoriti o svojoj veri gotovo bez  ikakve obuke. Međutim, mi smo ih hrabrili da primenjuju predloge za svedočenje koji su izlazili u našim publikacijama i da rezonuju s ljudima na temelju Pisma umesto da se oslanjaju samo na svoje prirodne sposobnosti.“ Zahvaljujući takvoj dobroj obuci, s vremenom su mnogi postali uspešni objavitelji.

UTICAJ LITERATURE NA SAMOANSKOM JEZIKU

Premda mnogi Samoanci tečno govore engleski, to nije slučaj sa svima. Da bi se doprlo do srca osoba naklonjenih istini, Pele Fuaiupolu je 1954. preveo četiri traktata na samoanski. On je mnogo godina bio glavni prevodilac kog je organizacija koristila. Često je radio do kasno u noć, kucajući prevedeni materijal na staroj pisaćoj mašini pod svetlošću petrolejske lampe.

Pored toga što je radio na prevođenju, Pele se brinuo o svojoj ženi i osmoro dece, predvodio u skupštinskim aktivnostima i pet i po dana sedmično obilazio plantaže kakaoa širom ostrva. „Tokom tih godina neumornog rada“, piše Len Helberg, „Pele nikada nije tražio priznanje ili hvalu. Naprotiv, bio je duboko zahvalan što je imao čast da ga Jehova koristi. Zbog svoje vernosti, poniznosti i revnosti bio je izuzetan Svedok, kome smo se svi divili i koga smo svi voleli.“

Godine 1955, objavitelji su podelili 16 000 primeraka brošurice „Ova dobra vest o Kraljevstvu“ na samoanskom. U njoj je korišćen jednostavan način izražavanja i osnovna biblijska učenja iznesena su na lako razumljiv način, što ju je činilo idealnim pomoćnim sredstvom za započinjanje i vođenje biblijskih studija. Ričard Dženkins piše: „Nakon što bismo nekoliko puta proučili brošuricu s novima, bili su spremni za krštenje. To nam se veoma dopadalo!“ Ubrzo su objavljene i druge brošurice na samoanskom jeziku.

 Samoansko izdanje Stražarske kule prvi put se pojavilo 1958. Fred Vegener, po zanimanju štampar, proizvodio je časopise tako što bi spajao pojedinačne stranice odštampane pomoću mimeografa. Kasnija izdanja su se štampala u Sjedinjenim Državama a potom u Australiji. Nekoliko naših publikacija je bilo prevedeno i zatim su delovi tog materijala izlazili svakog meseca u samoanskom izdanju Stražarske kule. Početkom 1970-ih, počele su izlaziti knjige na samoanskom, što je mnogo doprinelo ubrzavanju dela propovedanja.

Knjige koje je organizacija objavila distribuisane su širom samoanskih ostrva. Kada su 1955. objavitelji delili knjigu Možeš preživeti Armagedon za Božji novi svet, većina domaćinstava na Američkoj Samoi dobila je po primerak. „Ljudi su čitali Bibliju, ali većina njih nikada nije čula za Armagedon“, piše Volas Pedro. „Međutim, kada su porodice pročitale tu knjigu, deca su često najavljivala naš dolazak u selo vičući: ’Stiže Armagedon!‘ Neki roditelji su čak davali deci ime Armagedon.“

Samoansko izdanje knjige Istina koja vodi do večnog života, objavljeno 1972, imalo je sličan uticaj. Većina misionara mesečno bi uručila jednu ili dve kutije ovih knjiga znatiželjnim čitačima. „Ljudi su nam prilazili na pijaci“, priseća se Fred Vegener, „i čak su se naginjali kroz prozor autobusa tražeći da im damo knjigu Istina.“

OJAČANI POKRAJINSKIM SASTANCIMA

U junu 1957, među braćom je vladalo uzbuđenje zbog prvog pokrajinskog sastanka koji je trebalo da se održi  na Američkoj Samoi, u gradu Pago Pago. Objavitelji sa Samoe stigli su brodom kako bi uživali u programu. Žarko želeći da obaveste javnost o tom događaju, braća su dala sve od sebe da najave program, kako na engleskom tako i na samoanskom. Zahvaljujući tome, 60 objavitelja sa Samoe i Američke Samoe bilo je ushićeno što je 106 osoba prisustvovalo uvodnom delu u petak.

Na ovom sastanku je bilo i nekih neočekivanih događaja za vreme pauze, i to zbog samoanske kulture i radoznalosti posmatrača. „Obedovanje je važan deo samoanske kulture“, piše Ron Selars, „i ljudi imaju običaj da zovu prolaznike da im se pridruže u obroku. Međutim, kada su braća pozvala mnogo znatiželjnih posmatrača na ručak, odeljenje za prehranu se suočilo s neočekivanim izazovom, pošto su pripremili samo onoliko hrane koliko je bilo potrebno za braću i sestre koja su prisustvovala sastanku.“

Pa ipak, obroci su pružili dobro svedočanstvo posmatračima. Na Samoi je običaj da u posebnim prilikama muškarci jedu pre žena i dece. Stranci i  religiozne sluge obično sede odvojeno od drugih i dobijaju najbolje porcije hrane. Međutim, posmatrači su na pokrajinskom sastanku videli kako misionari iz stranih zemalja jedu zajedno sa samoanskim porodicama. Ljubav i jedinstvo među Jehovinim narodom bili su očigledni svima.

Pokrajinski sastanci poput ovog nisu samo hrabrili i poučavali braću, već su ih i pripremili za žestoke kušnje koje su bile neposredno pred njima.

OTPADNIŠTVO U APIJI

Bilo je očigledno da su se pored ohrabrujućeg porasta na ovim ostrvima spremali i problemi. Nekoliko pojedinaca, koje je predvodio jedan dominantan čovek koji je bio i matai (plemenski poglavica), suprotstavljali su se teokratskom vođstvu i stvarali su probleme u skupštini Apija. Pošto su se sastanci održavali u kući tog čoveka, napetost se u skupštini neprekidno povećavala.

Na kraju su se 1958. buntovnici odvojili kako bi osnovali sopstvenu grupu za proučavanje. Daglas Held, koji je tada služio u australijskoj podružnici i koji je upravo bio u poseti Fidžiju, došao je na Samou kako bi pokušao da pomogne tim buntovnim pojedincima. Premda je njegov zreo savet zasnovan na Bibliji uveliko ohrabrio verne osobe u skupštini, jedna četvrtina onih koji su posećivali sastanke s vremenom se pridružila buntovnicima. Nekoliko tih osoba, koje su bile žrtve sopstvene tvrdoglavosti i ponosa, kasnije je moralo biti isključeno.

Međutim, uskoro je postalo očigledno ko ima Jehovin duh. Grupa buntovnika se kasnije raspala i potpuno nestala. Za razliku od toga, skupština Apija je te godine imala porast broja objavitelja od 35 posto. Nakon što se jedno kratko vreme sastajala u domu Ričarda  i Glorije Dženkins, koji se nalazio blizu bolnice, skupština se preselila u dom Maatusija Leauanaja u Fatoji, takođe u Apiji. Tu su objavitelji uživali u srdačnom duhu ljubavi i saradnje. Prva Dvorana Kraljevstva u Apiji kasnije je sagrađena na Maatusijevom imanju, uz finansijsku pomoć jedne skupštine iz Sidneja u Australiji.

OHRABRUJUĆI SASTANCI

Skupština u Apiji je bila još više ojačana kada je samoanska vlada dozvolila da pet misionara sa Američke Samoe prisustvuje prvom pokrajinskom sastanku u Apiji. Svi su bili veoma oduševljeni što je 288 osoba prisustvovalo i desetoro se krstilo! Dve godine kasnije, skupština je bila domaćin prvog oblasnog kongresa koji je održan u staroj zgradi nemačke bolnice, u blizini gostionice „Beli konj“. Na ovaj značajan kongres došli su delegati čak i s Novog Zelanda.

Ti kongresi su braći pružili vredne pouke u vezi s organizovanjem skupova. Zahvaljujući tome, kada je samoanska vlada zabranila putujućim nadglednicima i misionarima ulazak u zemlju, braća su mogla sama da organizuju veće skupove. Godine 1967. prvi put na Samoi pripremili su i izveli kostimiranu biblijsku dramu u trajanju od sat vremena. Tu dramu, koja je govorila o gradovima utočišta u drevnom Izraelu, dugo su pamtili svi prisutni.

U tim godinama, objaviteljima na Samoi takođe je koristilo prisustvovanje kongresima na Američkoj Samoi i Fidžiju, koji su organizovani za celu ostrvsku regiju, premda je za to bio potreban ogroman trud i velike žrtve. Na primer, da bi prisustvovali oblasnim kongresima na Fidžiju, objavitelji sa Samoe ne samo što su imali trošak za put i hranu, već su morali i da budu odsutni sa svog ostrva i do mesec dana.

 DELO NA AMERIČKOJ SAMOI IDE NAPRED

Braća sa Američke Samoe bila su presrećna kada su 1966. u Pago Pagou bila domaćini Oblasnog kongresa „Božji sinovi slobode“. Na taj istorijski kongres došlo je 372 delegata iz osam jezičkih grupa iz Australije, Vanuatua (ranije poznatog kao Novi Hebridi), Niuea, Nove Kaledonije, Novog Zelanda, Samoe (pređašnje Zapadne Samoe), Tahitija, Tonge i Fidžija. Zahvaljujući tom šarolikom višejezičnom mnoštvu, u kongresnom gradu je broj Svedoka u odnosu na broj stanovnika bio 1 prema 35, iako je tamošnja skupština brojala samo 28 objavitelja!

Kako će tako malo objavitelja ugostiti toliko posetilaca? „Nismo imali problema s pronalaženjem smeštaja za brojne delegate“, priseća se Fred Vegener. „Lokalno stanovništvo je bilo gostoljubivo i spremno su primili braću, što je izazvalo negodovanje verskih vođa.“

Ovaj kongres je veoma pozitivno uticao na skupštinu Pago Pago. U roku od šest meseci, broj prisutnih na sastancima porastao je za 59 posto i mnogi su ispunili uslove da postanu objavitelji dobre vesti. „Takođe je podstakao članove skupštine da izgrade prikladnije mesto za sastanke“, piše Ron Selars. Premda je bilo vrlo malo slobodnih parcela na ostrvu Tutuila gde se nalazi Pago Pago, jedan objavitelj je skupštini velikodušno dao u 30-godišnji zakup parče zemljišta zapadno od grada, u selu Tafuna.

„Zemljište je bilo ispod nivoa mora“, kaže Fred Vegener, „tako da su članovi skupštine tri meseca naporno dovlačili vulkanske stene kako bi podigli nivo zemljišta na kom će se graditi dvorana.“

Kada je trebalo izliti betonski pod, katolički sveštenik koji je redovno čitao Stražarsku kulu i  Probudite se! pozajmio je braći crkvenu mešalicu za beton. Ron Selars piše: „Taj sveštenik je kasnije pročitao jedan članak o braku iz Probudite se! i odmah je napustio svešteničku službu kako bi se oženio.“

Braća iz inostranstva velikodušno su poduprla izgradnju ove Dvorane Kraljevstva. Gordon i Patriša Skot, koji su bili među prvim misionarima na Američkoj Samoi ali su se kasnije vratili u Sjedinjene Države, poslali su stolice iz svoje skupštine za novu dvoranu. „Višak stolica smo prodali bioskopu“, kaže Ron Selars, „i tim novcem platili troškove transporta svih stolica do ostrva!“ Nova Dvorana Kraljevstva sa 130 mesta u Tafuni završena je i posvećena 1971. Kasnije su na spratu dograđeni stanovi za misionare.

SAMOA OTVARA VRATA

Sve do 1974, delo na Samoi ometale su vladine zabrane zbog kojih misionari nisu mogli ući u zemlju. Te godine su se odgovorna braća direktno obratila premijeru kako bi rešila taj problem. Jedan od te braće, Mufaulu Galuvau, priča: „Tokom razgovora otkriveno je da je jedan vladin službenik oformio neovlašćeni odbor koji je razmatrao sve molbe misionara. Taj odbor, sastavljen od naših religioznih protivnika, jednostavno je odbijao naše molbe za vizu a da o tome uopšte nije obavestio premijera.

„Pošto premijer nije znao za te manipulacije, odmah je naredio šefu službe za imigrante da mu donese predmet Jehovinih svedoka. Tu pred nama, raspustio je nezakoniti odbor i dao Polu i Franses Evans trogodišnju misionarsku vizu s mogućnošću produženja nakon isteka.“ Zaista divne vesti! Nakon 19 godina istrajnog truda, konačno su došli na Samou kao misionari priznati od države!

 Pol i Franses su u početku živeli kod Mufaulua Galuvaua i njegove porodice, ali kada su 1977. stigli Džon i Helen Rouds, zajedno s njima su se preselili u iznajmljeni misionarski dom u Vajali, u Apiji. Kasnije su stigli i drugi misionari: Robert i Beti Bojs 1978, Dejvid i Suzan Jošikava 1979. i Rasel i Lejlani Ernšo 1980.

PRILAGOĐAVANJE NA OSTRVSKI ŽIVOT

Svedoci koji su se doseljavali na Samou ubrzo bi uvideli da čak i život u tom raju ima svoje izazove. Jedan od njih je prevoz. „Tokom prve dve godine misionarske službe u Apiji“, piše Džon Rouds, „mnogo smo pešačili kako bismo prisustvovali sastancima i dok smo išli u službu. Takođe smo se vozili popularnim šarenim autobusima.“

Ovi živopisno ukrašeni autobusi obično imaju drvenu kabinu koja je postavljena na prikolicu kamiona srednje veličine. Zbijeni putnici sa sobom nose sve i svašta, od poljoprivrednih alatki do svežih proizvoda. Glasna muzika i veselo pevanje upotpunjuju radosnu atmosferu. Stajališta, red vožnje  i trasa kojom autobus ide prilično su fleksibilni. „Autobus za Vavau“, stoji u jednom turističkom vodiču, „uvek je tačan: Kad ga vidiš, stigao je.“

„Ako bismo želeli da usput nešto kupimo“, kaže Džon, „jednostavno bismo zamolili vozača da stane. Nakon što smo kupili ono što smo hteli, vratili smo se u autobus i nastavili put. To zadržavanje nikome nije smetalo.“

Ako je autobus bio pun, novi putnici bi seli u krilo onima koji su već sedeli. Zato su misionari brzo naučili da je bolje da im supruge odmah sednu u krilo. Na kraju putovanja, deca i odrasli bi obično plaćali put tako što bi izvadili mali novčić iz uha — veoma praktičnog novčanika za sitan novac!

Da bi putovali između ostrva, misionari i objavitelji koristili su avione i male brodove. Putovanje je moglo biti opasno, a kašnjenje neizbežno. „Morali smo da naučimo da budemo strpljivi i da razvijamo smisao za humor“, kaže Elizabet Ilingvort, koja je sa svojim mužem Piterom mnogo godina bila u pokrajinskoj službi širom južnog Pacifika.

Jake kiše su otežavale putovanje po ostrvu, posebno tokom sezone ciklona. Pokušavajući da pređe  nabujali potok dok je išao na Skupštinsko razmatranje knjige, misionar Džefri Džekson se okliznuo i upao u vodu. Sav mokar i prljav, produžio je do sastanka, gde su mu domaćini pomogli da se osuši i dali mu da obuče dugu crnu lavalavu (tradicionalnu polinežansku haljinu). Drugi misionari su prasnuli u smeh kada je jedna novozainteresovana osoba mislila da je on katolički sveštenik! Brat Džekson sada služi kao član Vodećeg tela.

Drugi izazovi za novopristigle misionare bili su savladavanje novog jezika, prilagođavanje na konstantnu tropsku vrućinu, suočavanje s neobičnim zdravstvenim problemima, život bez mnogih savremenih udobnosti i borba sa mnoštvom opasnih insekata. „Ti misionari su se zaista žrtvovali za nas“, piše Mufaulu Galuvau, „i zato su mnogi zahvalni roditelji davali svojoj deci imena po tim dragim osobama, koje su nam s ljubavlju pomagale.“

DOBRA VEST STIŽE NA SAVAI

Obratimo sada pažnju na najveće ostrvo grupe Samoa. Reč je o gotovo netaknutom ostrvu Savai. Veći deo ostrva je nenastanjen, a odlikuju ga visoke planine, krševiti vulkanski grebeni sa oko 450 kratera, gotovo neprohodne džungle i velika polja ohlađene lave. Većina stanovnika živi u malim selima rasutim duž obale. Dobra vest je na Savai prvi put stigla 1955. Len Helberg i grupa objavitelja sa ostrva Upolu bili su u kratkoj poseti kako bi prikazali film Društvo Novog sveta u akciji.

Šest godina kasnije su dve misionarke — Tia Aluni, prva Samoanka koja je pohađala školu Galad, i Ajvi Kauve — poslate sa Američke Samoe na Savai. Stigavši 1961, ove dve sestre su pronašle smeštaj kod jednog starijeg bračnog para u Fogapoi, selu koje se  nalazi na istočnoj strani ostrva. Kasnije im se na neko vreme pridružila jedna specijalna pionirka, koja je ranije živela na Savaiju. Da bi ohrabrili i podržali grupu koju je sačinjavalo šest do osam osoba, braća iz Apije dolazila su jedanput mesečno kako bi držala javna predavanja. Ti sastanci održavani su u jednoj maloj kući (fale) u Fogapoi.

Tia i Ajvi ostale su na Savaiju do 1964, kada su poslate na drugo ostrvo. Narednih deset godina, delo je na Savaiju stagniralo. Zatim se, počev od 1974. godine, nekoliko porodica doselilo kako bi pomogle da delo ponovo oživi. Među njima su bili Risati i Mareta Segi, Hepi i Maota Goldner-Barnet, Faigai Tu, Palota Alagi, Kumi Falemaja (kasnije Tompson) i Ron i Doli Selars, koji su se preselili sa Američke Samoe. Mala grupa koja je osnovana u Fogapoi sastajala se u kući bračnog para Segi, koja se nalazila odmah do plaže. Kasnije su sagrađeni misionarski dom i Dvorana Kraljevstva u blizini. S vremenom je osnovana još jedna grupa u Tagi, selu koje se nalazi na zapadnoj obali Savaija.

Od 1979. još misionarskih parova dodeljeno je na Savai kako bi pomogli tamošnjim objaviteljima. Među njima su bili Robert i Beti Bojs, Džon i Helen Rouds, Leva i Tenisija Faiu, Fred i Tami Holms, Brajan i Su Malkahi, Metju i Debi Kerc i Džek i Meri Džejn Vajzer. Otkad su misionari preuzeli vođstvo, delo na Savaiju išlo je stalno napred.

Međutim, na Savaiju tradicija i porodične veze imaju veliki uticaj na ljude. Gotovo trećina selâ zabranila je Jehovinim svedocima da propovedaju u njihovim zajednicama, a neki su čak u tu svrhu dali javno obaveštenje preko radija. Zato je trebalo dosta vremena i strpljenja da bi se pomoglo novima  da napreduju. Pa ipak, mnogi su prihvatili istinu, uključujući i neke osobe sa ozbiljnim zdravstvenim problemima.

SLUŽENJE JEHOVI UPRKOS ZDRAVSTVENIM PROBLEMIMA

Jedna takva osoba je Metusela Neru, koji je sa 12 godina pao s konja i povredio kičmu. „Nakon te nesreće“, priča jedna misionarka, „hodao je kao da je presavijen napola i imao je konstantne bolove.“ Kada je imao 19 godina, počeo je da proučava Bibliju i odlučno je istrajavao uprkos protivljenju porodice. Zbog zdravstvenih problema, petominutno pešačenje do sastanka u njegovom slučaju je trajalo mučnih 45 minuta. Pa ipak, Metusela je dobro napredovao i krstio se 1990. Kasnije je započeo s punovremenom službom kao opšti pionir i postao je starešina. Od tada je više od 30 njegovih rođaka prisustvovalo sastancima u Fagi, a nekoliko njih se krstilo. Danas je Metusela, iako lošeg zdravlja, poznat kao nasmejan i vedar čovek.

Još jedan čovek koji je duhovno napredovao uprkos zdravstvenim problemima bio je Saumalu Tauanaj. On je patio od teškog oblika gube i živeo je u udaljenom selu Aopu. Pošto je živeo daleko, najpre je proučavao Bibliju putem pisama sa Ajvanom Tompsonom. Kasnije se specijalni pionir Ejsa Kou preselio na Savai i nastavio da proučava s njim. Da bi Saumalu prvi put prisustvovao sastanku  1991, morao je da vozi dva sata do Tage, sela na suprotnoj strani ostrva.

Saumalu je bio veoma svestan svoje neprijatne pojave, tako da je prvi put kada je prisustvovao jednodnevnom pokrajinskom sastanku slušao program iz auta. Bio je duboko dirnut kada su mu tokom pauze za ručak braća i sestre prišli i izrazili srdačnu dobrodošlicu. Zahvalno je prihvatio njihov poziv i ostatak programa je slušao sedeći u publici.

Ubrzo su Saumalu i njegova žena Torise počeli da prisustvuju sastancima u Fagi, putujući više od sat vremena u jednom smeru. Saumalu se krstio 1993. i s vremenom je postao sluga pomoćnik. Kada su mu lekari kasnije amputirali jednu nogu, i dalje je vozio auto da bi išao na sastanke. U njihovom selu je Jehovinim svedocima zabranjeno da propovedaju, ali Saumalu i Torise ipak revno svedoče drugima, neformalno ili telefonom.

Danas oni žive u Apiji, gde Saumalu prima redovne terapije za svoje brojne zdravstvene probleme. On nije ogorčen, već je poznat kao veseo čovek s pozitivnim gledištem na život. I on i njegova žena veoma su poštovani zbog svoje jake vere.

PROGONSTVO NA TOKELAUU

Na Tokelau, koji se sastoji od tri izolovana atola severno od Samoe, poruka o Kraljevstvu stigla je 1974. Te godine se lekar Ropati Uili vratio na Tokelau nakon  što je završio medicinski fakultet na Fidžiju. Njegova žena Emau bila je Jehovin svedok, a on je kratko proučavao sa Svedocima dok je bio na Fidžiju. f

Ropati je na Tokelauu saznao da su jedan drugi lekar i njegova žena, Jona i Luisa Tinijelu, takođe Svedoci. Upoznao je i jednu zainteresovanu osobu po imenu Nanumea Foua, čiji su rođaci bili Jehovini svedoci. Njih trojica su organizovali redovne biblijske sastanke i javna predavanja i ubrzo je u proseku bilo 25 prisutnih. Oni i njihove porodice takođe su počeli neformalno da svedoče.

Međutim, nisu se svima dopale njihove teokratske aktivnosti. Na podstrek pastora Londonskog misionarskog društva, ostrvsko veće starešina je sazvalo tri plemenske poglavice. „Naredili su nam da više ne održavamo sastanke“, priseća se Ropati, „i zapretili da će nas, ako ih ne poslušamo, spaliti žive u našim kućama ili da će nas staviti na splavove i prepustiti na milost i nemilost otvorenom moru. Pokušali smo da ih urazumimo koristeći Sveto pismo, ali oni su bili neumoljivi. Očekivali su da se njihov autoritet poštuje po svaku cenu.“ Kada su saznale za tu pretnju, porodice su odlučile da održavaju sastanke u tajnosti kako ne bi privlačile pažnju.

Međutim, to protivljenje je bilo samo početak nevolje. Dvanaest godina kasnije, kada su Ropatijeva sestra i zet prihvatili istinu i istupili iz crkve, seoske poglavice su prognale sve Svedoke iz sela. „Te noći“, piše Ropati, „sve porodice su uzele svoje stvari, ukrcale se na čamce i otplovile do najvećeg sela na ostrvu. Njihove domove i plantaže opljačkale su njihove bivše komšije.“

 Uprkos tom progonstvu, objavitelji su hrabro nastavili da održavaju sastanke. „Praveći se da idu na izlet za vikend“, priča Ropati, „porodice bi odveslale do jednog izolovanog ostrvceta u subotu ujutro i vratile se u nedelju uveče nakon što su održale sastanak.“ U to vreme je nekoliko porodica takođe jednom godišnje išlo na dug i naporan put brodom od Tokelaua do Samoe kako bi prisustvovale oblasnom kongresu.

Međutim, zbog nepopustljivog protivljenja, te porodice su na kraju morale da se presele na Novi Zeland. Tako do 1990. godine više nije bilo Svedoka na tim atolima. Pa ipak, Ajvan Tompson, koji je tada bio pionir u Apiji, proučavao je putem pisama s mladićem po imenu Lone Tema koji je živeo na Tokelauu. Lone je duhovno napredovao i sada služi kao starešina u Australiji.

Kasnije se nekoliko objavitelja vratilo na Tokelau. Džefri Džekson, koji je tada služio u Betelu na Samoi, bezuspešno je pokušavao da stupi u kontakt s novozelandskim komesarom za Tokelau kako bi mu izložio probleme s kojima se tamošnji Svedoci suočavaju. „Međutim, dobio sam dozvolu da posetim Tokelau kao lingvista“, kaže Džef, „i tokom putovanja, kapetan broda me je pozvao na osveženje u salon jednog službenog lica. To je upravo bio komesar za Tokelau s kojim smo pokušavali da stupimo u kontakt! Razgovarali smo više od sat vremena. Na kraju mi je zahvalio i obećao da će učiniti sve što može kako bi se poboljšala situacija na Tokelauu.“

Danas još uvek postoji zvanična zabrana za delo Jehovinih svedoka na Tokelauu. Kada je najmlađe dete Fuimanua i Hatese Kirifi umrlo 2006. i kada je Fuimanu održao biblijski govor na sahrani, veće poglavica je pretilo da će ih prognati sa ostrva. Kasnije  su pretili Fuimanuu kada je odbio da radi u lokalnoj crkvi, a takođe su na njega i njegovu ženu vršili pritisak da učestvuju u politici. Međutim, on i njegova porodica ostali su čvrsti u veri i vera im je zahvaljujući tome bila još jača. Fuimanu kaže: „Naučili smo da se oslanjamo na Jehovu u kušnjama“ (Jak. 1:2-4). Uverili su se da Jehova ne napušta svoje verne sluge (P. zak. 31:6).

JEHOVA BLAGOSILJA DUHOVNI NAPREDAK

Od vremena kada je dobra vest prvi put stigla na Samou, razne podružnice su nadgledale delo na tim ostrvima. Trenutno četvorica braće koji služe u Odboru zemlje pod nadleštvom australijske podružnice brinu o delu na samoanskim ostrvima. Tokom godina, braća na Samoi ulagala su veliki trud kako bi se s porukom o Kraljevstvu stiglo i do najudaljenijih područja. Redovnim propovedničkim akcijama na Američkoj Samoi obrađena su ostrva Svejns i Manua, koja se nalaze 320 odnosno 100 kilometara istočno od ostrva Tutuila. Tokom tih poseta, objavitelji su uručili na stotine primeraka literature i započeli mnogo biblijskih studija sa zainteresovanim osobama. Drugi objavitelji su proširili svoje područje tako što propovedaju ljudima koji govore nekim stranim jezikom.

POBOLJŠANJE NA POLJU PREVOĐENJA

Kako je broj objavitelja rastao, povećavala se i potreba za literaturom na samoanskom. Da bi se tome udovoljilo, Džefri Džekson i njegova supruga Dženi prebačeni su 1985. sa svoje misionarske dodele na Tuvaluu u Betel na Samoi. Džef je dobio dodelu da služi kao nadglednik prevodilačkog tima od dve osobe. „U početku“, priča on, „prevodioci su radili na stolovima u trpezariji. Svakog jutra bi posle doručka raščistili stolove pre nego što bi počeli s prevođenjem. Zatim bi  malo pre podneva sklonili materijal za prevođenje kako bi postavili stolove za ručak. Kasnije bi opet raščistili stolove i vratili se na svoj posao.“

Takvo prekidanje je umanjivalo produktivnost. Osim toga, proces prevođenja je bio veoma naporan i iziskivao je mnogo vremena. „Veći deo prevoda pisan je ručno i zatim prekucavan“, priseća se Džef. „Svaki rukopis prekucavao se nekoliko puta da bi se izvršila korektura i pregledale izmene pre nego što bi bio spreman za štampanje.“ Međutim, kada je 1986. kupljen prvi kompjuter u Betelu, više nije bilo potrebe da se neki koraci uvek iznova ponavljaju. Zahvaljujući nekim kompjuterskim programima još više je ubrzan proces prevođenja i štampanja.

Prevođenje i štampanje prvenstveno je bilo usmereno na Stražarsku kulu i Probudite se! Od januara 1993. Stražarska kula na samoanskom izlazi simultano sa engleskim, i takođe se štampa u četiri boje. Zatim je 1996. počelo da izlazi tromesečno izdanje Probudite se! na samoanskom. „Izlaženje časopisa Probudite se!“, priseća se Džef, „bilo je najavljeno ne samo u novinama i na radiju već i na vestima nacionalne televizije.“

Današnji prevodilački tim udovoljava potrebama za prevođenjem literature na samoanski. Kao i drugi timovi širom sveta, ovi marljivi prevodioci dobili su obuku u boljem razumevanju engleskog i prevodilačkim tehnikama, što ih je opremilo da tačnije i efikasnije prevode.

POTREBA ZA PROŠIRENJEM BETELA

Kada je Milton Henšel posetio Samou kao zonski nadglednik 1986, bilo je jasno da je misionarski dom u Sinamogi premali i da ne udovoljava rastućim potrebama. Zato je Vodeće telo poslalo na Samou braću iz bruklinskog Odeljenja za projektovanje i gradnju i  australijske Regionalne kancelarije za projektovanje da procene kolika je potreba za proširenjem objekata. Šta je odlučeno? Da se kupi parcela od tri hektara u Siusegi, pet kilometara ka unutrašnjosti od Sinamoge, i da se tamo izgradi novi Betel. Zatim bi, kada se završi novi Betel, objekat u Sinamogi bio pretvoren u novu Kongresnu dvoranu.

Izgradnja novog Betela počela je 1990. Bio je to veliki međunarodni projekat! Ukupno 44 međunarodne sluge za gradnju, 69 dobrovoljaca iz drugih zemalja, 38 punovremenih lokalnih dobrovoljaca, kao i mnogo onih koji su povremeno pomagali, ujedinjeno su radili na ovom projektu. Međutim, iznenada, dok je izgradnja bila u toku, izbila je elementarna nepogoda.

IZBIJA NEPOGODA!

Ciklon Val, jedna od najsnažnijih oluja koja je ikada zadesila južni Pacifik, pogodio je Samou 6. decembra 1991. Vetar je dostizao brzinu i do 260 kilometara na čas i pet dana pustošio ova mala ostrva, uništavajući 90 posto vegetacije i uzrokujući štetu od 380 miliona dolara. Nažalost, 16 osoba je izgubilo život.

„Betel je brzo organizovao pružanje pomoći žrtvama katastrofe“, priseća se Džon Rouds. Za nekoliko dana, iz podružnice na Fidžiju stigla je humanitarna pomoć. Uskoro su i druge podružnice na Pacifiku poslale novčanu pomoć.

„Prvo je poklonjena pažnja najhitnijim potrebama“, piše Dejv Stejplton, međunarodni sluga koji je učestvovao u izgradnji novog Betela u Siusegi. „U to je spadalo obezbeđivanje čiste vode, cerada, goriva i lekova braći kojoj je to bilo neophodno. Zatim smo Betel u Sinamogi doveli u upotrebljivo stanje i popravili uništene zgrade na gradilištu. Kasnije smo  popravili i renovirali oštećene Dvorane Kraljevstva, misionarske domove i domove braće. Trebalo nam je više meseci da završimo sav posao.“

Kada je vlada kasnije pružila novčanu pomoć za popravku objekata svim religijama, uključujući i Jehovine svedoke, braća su vratila taj novac zajedno s pismom u kom su navela da su već sanirala sve što je bilo oštećeno i da se novac može upotrebiti za popravku vladinih objekata. Zahvalni vladini službenici kasnije su smanjili carinu na uvoz građevinskog materijala za izgradnju Betela, čime se uštedelo mnogo novca.

„DALEKO VIŠE NEGO ŠTO SMO SANJALI“

Nakon što je sanirana šteta uzrokovana ciklonom, izgradnja novog Betela brzo je napredovala. Godinu i po dana kasnije, u maju 1993, betelska porodica se preselila iz Sinamoge u svoj dugoočekivani novi dom u Siusegi.

Zatim se u septembru 1993. grupa od 85 veštih radnika iz Australije, Novog Zelanda, Sjedinjenih Država i sa Havaja okupila na Samoi radi izgradnje Kongresne dvorane u Sinamogi. Svi ti Svedoci su doputovali o svom trošku. „Na gradilištu su se koristili različiti građevinski izrazi i različite merne jedinice“, piše Ken Abot, koji je predvodio grupu iz Australije, „ali Jehovin duh nam je pomogao da radosno savladamo bilo koji problem koji se mogao pojaviti.“

„To što smo iz prve ruke videli međunarodno bratstvo na delu“, kaže Abraham Linkon iz havajskog tima, „imalo je pozitivan uticaj na sve.“

Zahvaljujući ujedinjenom trudu tog međunarodnog tima za gradnju, Kongresna dvorana je završena za samo  deset dana. Ne samo što su samoanska braća naučila vredne veštine dok su radila s braćom iz inostranstva već im je ta saradnja koristila i u duhovnom pogledu. Tako su, kada je gradnja završena, neki objavitelji počeli s pionirskom ili betelskom službom.

Na kraju je 20. i 21. novembra 1993. održano posvećenje Betela i Kongresne dvorane. Džon Bar iz Vodećeg tela izneo je govore za posvećenje. Izražavajući osećanja mnogih koji su prisustvovali ovoj radosnoj prilici, dugogodišnji misionar Pol Evans je rekao: „Jehova nas je blagoslovio daleko više nego što smo sanjali.“

ISTINA MENJA ŽIVOTE

Kad istina iz Božje Reči dopre do srca ljudi, ona ih pokreće da svoj život usklade s Jehovinim uzvišenim merilima. Mnogi Samoanci iskusili su tu snažnu moć Božje Reči (Ef. 4:22-24; Jevr. 4:12).

Na primer, Ngongo i Marija Kupu živeli su, kako Samoanci kažu, „u tami“, to jest nevenčano. „Proučavali smo sa Ngongom i Marijom neko vreme“, objašnjava Fred Vegener, „ne znajući da nisu venčani. A onda su nam jednog dana ponosno pokazali svoj tek dobijeni venčani list. Krstili su se ubrzo nakon toga. Premda je Ngongo kasnije umro, Marija još uvek služi kao opšti pionir na Američkoj Samoi.“

Još jedan izazov s kojim se suočavaju novozainteresovane osobe na Samoi jeste poštovanje svetosti krvi. Samoanci imaju običaj da udave svinje i piliće pre nego što ih spremaju za jelo, što Božja Reč zabranjuje (Post. 9:4; Lev. 17:13, 14; Dela 15:28, 29). Jedna mlada žena sa Američke Samoe veoma se iznenadila kada je u svojoj Bibliji videla Božje jasne zapovesti o tome. „Iako je njena porodica išla u  crkvu i redovno čitala Bibliju“, objašnjava Džuli-En Padžet, „ona je od detinjstva jela neiskrvareno meso. Pa ipak, odmah je prihvatila biblijske zapovesti i odlučila da više ne jede meso koje nije iskrvarilo.“ Danas je stav Jehovinih svedoka prema svetosti krvi dobro poznat širom Samoe. Osim toga, medicinsko osoblje uglavnom spremno poštuje naš stav prema transfuziji krvi.

MLADI KOJI HVALE SVOG STVORITELJA

Na Samoi roditelji uče svoju decu da kuvaju, čiste, brinu o bašti i čuvaju mlađu braću i sestre. Takvo vaspitanje u ranom detinjstvu možda objašnjava zašto mnoga deca veoma rano prihvataju svoje duhovne odgovornosti, a neka čak staju na Jehovinu stranu bez podrške porodice.

Eni Ropati je imala 13 godina kada su njeni roditelji prestali da dolaze na sastanke. Zato je redovno sa svoja dva brata i sestrom pešačila osam kilometara do Dvorane Kraljevstva kako bi prisustvovala sastancima. Kasnije je služila kao pionir i radila na izgradnji Betela u Siusegi. Ona kaže: „Misionari su veoma uticali na moj život i pomogli su mi da duhovno napredujem.“ Na gradnji je upoznala Stiva Golda, dobrovoljca iz Australije. Venčali su se i služili kao međunarodne sluge za gradnju u jugoistočnoj Aziji, Africi i Rusiji, a zatim su se vratili u Betel na Samoi. Sada služe u australijskoj podružnici.

 POUKA PUTEM RADIO-TALASA

Tokom godina, Jehovini svedoci su koristili različita sredstva kako bi širili dobru vest o Kraljevstvu. Jedno posebno efikasno sredstvo bile su radio-emisije. Počev od januara 1996, jedna nezavisna radio-stanica iz Apije pozvala je Jehovine svedoke da svake sedmice održavaju radio-program pod nazivom „Odgovori na vaša biblijska pitanja“.

Te emisije pripremali su i iznosili Leva Faiu i Palota Alagi iz samoanskog Betela. „U prvoj emisiji“, objašnjava Leva, „brat Alagi je postavio nekoliko pitanja kao što su: Da li se zaista desio potop Nojevih dana? Odakle je došla sva ta voda i šta se kasnije desilo s njom? Kako su sve životinje stale u arku? Odgovarao sam na pitanja koristeći materijal iz naših publikacija. Na kraju programa, najavili smo temu za sledeću nedelju i pozvali slušaoce koji imaju neka pitanja da se obrate Jehovinim svedocima. U nekim drugim emisijama odgovoreno je na pitanja kao što su: Zašto je Solomon imao mnogo žena kad hrišćani smeju da imaju samo jednu? Da li Bog ljubavi večno muči ljude u paklenoj vatri? Da li Biblija potiče od ljudi ili od Boga?“

Program je emitovan više od godinu dana i izazvao je veliko interesovanje. „Mnogi ljudi su nam rekli da su uživali u programu i da su ga redovno pratili“, kaže Ajvan Tompson. „Neki su nam rekli da nisu znali da Biblija odgovara na tako zanimljiva pitanja.“

POTREBA ZA DVORANAMA KRALJEVSTVA

Tokom 1990-ih većina skupština na Samoi i Američkoj Samoi sastajala se u privatnim kućama ili objektima sagrađenim od materijala koji se mogao naći u okruženju. „Ljudi su često s potcenjivanjem gledali na takva mesta sastajanja“, kaže Stjuart Dugal, koji je služio u Odboru zemlje od 2002. do 2007. Takođe se i  na dvorani u Tafuni na Američkoj Samoi, koja je izgrađena 25 godina ranije, videlo da je već dotrajala. Došlo je vreme da se ta stara dvorana zameni novom.

Međutim, da bi se izgradila nova Dvorana Kraljevstva, bila je potrebna veća parcela, a to se teško moglo naći na majušnom ostrvu Tutuila. Braća su se obratila jednoj uglednoj katolikinji koja je posedovala imanje u Petesi, nedaleko od mesta gde se tada nalazila Dvorana Kraljevstva. Kada je žena saznala da braći treba zemljište da bi izgradila mesto za održavanje religioznih skupova, obećala je da će razgovarati sa svojom ćerkom, koja je planirala da na tom placu izgradi poslovni prostor. Molitve koje su braća upućivala bile su uslišene tri dana kasnije kada je žena rekla da će im prodati zemlju, pošto, kako je ona navela, „Bog mora da bude na prvom mestu“.

Volas Pedro piše: „Čak nam je prenela pravo vlasništva i pre nego što smo joj platili, rekavši: ’Znam da ste pošteni ljudi i da ćete mi u celosti isplatiti.‘ Naravno, to smo i učinili.“ Prelepa klimatizovana Dvorana Kraljevstva s 250 mesta sagrađena je na tom imanju i posvećena 2002.

Godine 1999. Jehovini svedoci su pokrenuli program za izgradnju Dvorana Kraljevstva u zemljama sa ograničenim sredstvima. Prva dvorana koja je u okviru tog programa izgrađena na samoanskim ostrvima bila je u Lefagi, izolovanom selu na južnoj obali ostrva Upolu. Skupština od deset Svedoka u Lefagi ranije se sastajala u jednoj prostoriji sa otvorenim stranama i krovom od trske, koja je bila dograđena na prednji deo kuće jednog objavitelja.

Gradnju je nadgledao Džek Šidi iz Australije koji je sa svojom ženom Koral sedam godina služio na Tongi. On piše: „Radnici na gradnji, među kojima su bili  zemljoradnici, ribari i domaćice, izdaleka su izgledali kao mravi koji su se razmileli svuda po gradilištu.“

Kada je 2001. dovršena Dvorana Kraljevstva sa 60 mesta, meštani su hvalili njen izgled. „Vaše dvorane su dostojanstvene i jednostavne, što ih čini privlačnima“, govorili su. „Koliko se samo razlikuju od naših crkava koje su kitnjaste i pune nameštaja koji često izgleda neuredno i prljavo.“ Broj prisutnih na sastancima drastično se povećao. Godine 2004, Spomen-svečanosti koja je održana u ovoj novoj dvorani prisustvovalo je 205 osoba.

Na samoanskim ostrvima su do kraja 2005. u okviru programa izgradnje u zemljama sa ograničenim sredstvima izgrađene četiri nove Dvorane Kraljevstva a tri su renovirane. Osim toga, renovirana je Kongresna dvorana u Sinamogi u Apiji. Kao i braća iz drugih zemalja sa ograničenim sredstvima, objavitelji sa Samoe veoma cene što su im braća i sestre iz celog sveta s ljubavlju pružila takvu pomoć (1. Petr. 2:17).

SUOČAVANJE S PROMENAMA

Mnogi Samoanci su se preselili u druge zemlje. Na primer, danas postoje velike samoanske zajednice u Australiji, na Novom Zelandu i u Sjedinjenim Državama, a posebno na Havajima. U tim zemljama više od 700 Svedoka služi u 11 samoanskih skupština i 2 grupe. Drugi Samoanci pripadaju skupštinama na engleskom jeziku u zemljama u koje su emigrirali.

Neki Svedoci sa Samoe išli su u druge zemlje radi teokratske obuke i vratili su se na Samou ili Američku Samou kako bi primenili ono što su naučili. Na primer, tokom 1990-ih, braća Talalelej Leauanaj, Sitivi Paleso, Kejsi Pita, Feata Sua, Endru Kou i Sio Taua pohađali su Školu za obučavanje  naimenovane braće u Australiji i zatim se vratili na Samou kako bi podupirali delo propovedanja. Danas Endru i njegova žena Fotuosamoa služe u samoanskom Betelu. Sio i njegova supruga Ese bili su u putujućoj službi nekoliko godina sa svojim malim sinom El-Nejtanom. Sio sada služi u Odboru zemlje. Drugi koji su završili tu školu verno služe kao starešine, pioniri ili objavitelji u svojim skupštinama.

Kakve rezultate je sve to donelo? Godine 2008, najveći broj objavitelja bio je 620 u 12 skupština na Samoi i Američkoj Samoi. Te iste godine, više od 2 300 osoba prisustvovalo je Spomen-svečanosti. Dakle, postoji veliki potencijal za daljnji porast na samoanskim ostrvima.

IĆI NAPRED S JEHOVINOM ORGANIZACIJOM

Tokom godina, mnoge iskrene osobe sa Samoe odazvale su se na dobru vest o Božjem Kraljevstvu (Mat. 24:14). Poput svojih praočeva koji su bili vešti pomorci, oni su savladali brojne poteškoće na svom putovanju iz Sataninog starog sveta u novi duhovni dom u Jehovinoj organizaciji vođenoj svetim duhom. Prepreke kao što su protivljenje u porodici, izgnanstvo iz mesta življenja, propaganda sveštenstva, vladine zabrane, telesna iskušenja i drugo nisu ih sprečile da služe pravom Bogu Jehovi (1. Petr. 5:8; 1. Jov. 2:14). S kakvim rezultatima? Danas uživaju u sigurnosti duhovnog raja! (Isa. 35:1-10; 65:13, 14, 25).

Pa ipak, njihovo putovanje još uvek nije završeno. Neposredno pred njima nalazi se njihovo krajnje odredište — Raj na zemlji pod pravednom vlašću Božjeg Kraljevstva (Jevr. 11:16). Zajedno sa svojim bratstvom širom sveta, vođeni Božjom Rečju i njegovim moćnim duhom, Jehovini svedoci na samoanskim ostrvima idu napred odlučni da stignu do svog cilja.

[Fusnote]

[Istaknuti tekst na 77. strani]

„Ove noći ste čuli poruku o Kraljevstvu. Iskreno se nadam da ćete je prihvatiti“

[Istaknuti tekst na 98. strani]

„Deca su često najavljivala naš dolazak u selo vičući: ’Stiže Armagedon!‘“

[Istaknuti tekst na 108. strani]

„Autobus za Vavau uvek je tačan: Kad ga vidiš, stigao je“

 [Okvir/Slika na stranama 69, 70]

Samoanske religije — stare i nove

Drevne samoanske religije predstavljale su mešavinu politeizma, animizma i obožavanja predaka, ali nije bilo hramova, idola niti organizovanog sveštenstva. Religija je prožimala sva područja života. Zašto su onda Samoanci bili spremni da promene religiju kada su 1830. stigli misionari Londonskog misionarskog društva?

Jedna drevna samoanska legenda prorekla je da će jedna moćna nova religija okončati vlast drevnih bogova. Samoanske poglavice (matai) smatrale su da pomenuti misionari predstavljaju tu novu religiju. Kralj Malietoa odlučio je da obožava hrišćanskog Boga Jehovu i naredio svojim podanicima da čine to isto.

Katolički, metodistički i mormonski misionari, kao i Londonsko misionarsko društvo, imali su mnogo sledbenika. Danas na samoanskim ostrvima gotovo svi pripadaju nekoj crkvi. Vlade Samoe i Američke Samoe imaju religiozni moto: „Bog podržava Samou“ i „Narode Samoe, neka Bog bude na prvom mestu“. Religiozne emisije dominiraju lokalnim TV stanicama.

Uticaj religije najviše se oseća u selima, gde poglavice često odlučuju kojoj će religiji pripadati meštani. Neki su čak primorani da daju više od 30 posto prihoda kako bi poduprli pastore i crkvene projekte — što je breme protiv kog se sve više ljudi buni. Ljudi se čak međusobno takmiče u tome ko će dati više. Neke crkve objavljuju imena onih koji su priložili najviše novca.

U mnogim selima se sve aktivnosti iznenada prekidaju zbog svakodnevne seoske molitve, koja se naziva sa i traje 10 do 15 minuta. U to vreme, mladići s velikim  štapovima stoje pored puta na određenom rastojanju kako bi primorali sve da se pridržavaju tog običaja. Oni koji to ne učine mogu biti ukoreni, kažnjeni novčanom kaznom i do 100 dolara ili primorani da spreme hranu za veće starešina ili čak za celo selo. U ekstremnim slučajevima čak mogu biti pretučeni ili izgnani iz sela.

Jednom prilikom su nakon napornog putovanja pokrajinski nadglednik Džon Rouds i njegova žena Helen stigli u selo Salimu, na ostrvu Savai. Pošto je upravo započela sa, čuvari su ih zamolili da čekaju na ulasku u selo. Roudsovi su poslušno sačekali i zatim otišli na smeštaj.

Kada je poglavica sela čuo da su Džon i Helen morali da čekaju, izvinio se njihovoj domaćici. Rekao je da su Svedoci počasni gosti i naložio je stražarima da u svako doba puste bračni par Rouds da uđe u selo, čak i ako je sa upravo u toku. Otkud ta posebna pažnja? Njegov mlađi sin Sio proučavao je Bibliju sa Svedocima i dobro je duhovno napredovao. Danas je Sio Taua član Odbora zemlje na Samoi.

[Slika]

Džon i Helen Rouds

 [Okvir na 72. strani]

Samoa, Američka Samoa i Tokelau

Prirodne odlike.

Samoa se sastoji od dva glavna ostrva — Upolu i Savai, koje deli prolaz širine 18 kilometara — i nekoliko manjih naseljenih ostrva. Američku Samou, koja se nalazi oko 100 kilometara severoistočno, čini jedno glavno ostrvo, Tutuila, kao i ostrva Manua, Svejns i Aunu, i nenaseljeni atol Roz. Tokelau se sastoji od tri niska koralna atola i nalazi se 480 kilometara severno od Samoe.

Stanovništvo.

Preko 214 000 ljudi živi na Samoi, a oko 57 000 na Američkoj Samoi. Tokelau ima oko 1 400 stanovnika. Više od 90 posto stanovnika su Polinežani, a ostatak čine Azijati, Evropljani i Evropolinežani.

Jezik.

Glavni jezik je samoanski, premda većina ljudi govori i engleski. Na Tokelauu se govori jezik tokelau, koji je srodan samoanskom.

Privreda.

Glavna zanimanja su poljoprivreda, turizam, lovljenje tune i prerada ribe.

Ishrana.

Taro bogat skrobom, zelene banane i hlebno drvo zajedno s kokosovim mlekom čine svakodnevnu ishranu. Jede se i svinjetina, piletina i riba. Tropskog voća kao što su papaja, ananas i mango ima u izobilju.

Klima.

Pošto se ova ostrva nalaze blizu ekvatora, klima je topla i vlažna veći deo godine. Pago Pago, na ostrvu Tutuila u Američkoj Samoi, prima 5 000 milimetara padavina godišnje.

 [Okvir na 75. strani]

„Knjiga veoma dobra“

Brat Harold Gil doneo je 3 500 primeraka brošurice Gde su mrtvi? na samoanskom jeziku kako bi ih podelio na Američkoj Samoi. Kada je guverneru pokazao brošuricu, on je predložio da je Harold odnese svim verskim vođama kako bi oni mogli da kažu državnom pravobraniocu da li je pogodna za distribuisanje u javnosti. Kako će verske vođe reagovati?

Pastor Londonskog misionarskog društva bio je prijateljski nastrojen i nije se bunio. Adventisti nisu imali ništa protiv onoga što je Harold radio sve dok ne bi odveo nekoga iz njihovog stada. Vojni sveštenik, premda je bio pomalo sarkastičan, nije se protivio. Međutim, jedan neobičan događaj preduhitrio je Haroldovu posetu katoličkom svešteniku. Harold je dao brošuricu samoanskom policajcu koji ga je pratio do guvernera. Nekoliko dana kasnije, pitao ga je da li mu se dopala brošurica.

Policajac je odgovorio na svom lošem engleskom: „Moj šef [državni pravobranilac] kaže: ’Ti ideš kod svog [katoličkog] sveštenika i pitaš ga da li ova knjiga dobra.‘ Ja sednem ispod drveta i čitam knjiga. Kažem sebi: ’Ova knjiga veoma dobra, ali ako pokažem svešteniku, on kaže: „Knjiga ne dobra.“‘ Zato kažem šefu: ’Šefe, moj sveštenik kaže: „Knjiga veoma dobra.“‘“

Kasnije je državni pravobranilac pozvao Harolda u svoju kancelariju. Dok je listao brošuricu, Harold mu je objasnio o čemu ona govori. Zatim je pravobranilac jednim telefonskim pozivom obezbedio dozvolu za distribuisanje brošurice. Zahvaljujući tome, gotovo sve brošurice koje je Harold doneo podeljene su širom ostrva.

 [Okvir na 76. strani]

Tradicionalna samoanska kultura

Godine 1847, misionar Londonskog misionarskog društva po imenu Džordž Prat rekao je za Samoance da „u celoj Polineziji, ako ne i na celom svetu, najviše paze na pravila ponašanja“. Ta tradicionalna samoanska kultura — koja se naziva faa Samoa (samoanski način) — u stvari je složen kodeks ponašanja koji prožima gotovo svaki aspekt života na Samoi.

Najvažnije mesto u tom kodeksu zauzima „poštovanje, pa čak i divljenje, prema onima koji su na ’višem položaju‘“, stoji u knjizi Samoan Islands. To se ogleda u dobrim manirima, ispravnom govoru i odanosti porodici i seoskoj zajednici. Većina ljudi smatra nezamislivim odbacivanje običaja i religije praočeva.

Plemenske poglavice (matai), čuvari tradicije, upravljaju svakodnevnim životom jedne ili više porodičnih grupa i zastupaju ih u seoskom veću. Oni zahtevaju striktnu poslušnost i sprovode svoj autoritet novčanim kaznama, batinanjem i čak izgnanstvom. Na primer, matai jednog sela kaznio je sveštenika koji je nagovorio dečake da gađaju kamenjem Jehovine svedoke.

U selu obično ima 10 do 50 mataija. Većinu njih bira velika porodična grupa (ajga), premda neki nasleđuju položaj. Titule su regulisane strogom hijerarhijom. Svako selo ima glavnog poglavicu (alii) koji predsedava seoskim većem. Poglavica govornik (tulafale) bavi se pitanjima vezanim za ceremonije. Međutim, nema svaki matai političke ili religiozne dužnosti. Neki jednostavno brinu o porodičnim stvarima. Na primer, povereno im je porodično imanje i odlučuju o tome kako će se ono koristiti.

 [Okvir/Slika na 79. strani]

„Jehovin čovek“

SAUVAU TOETU

ROĐEN: 1902.

KRŠTEN: 1954.

NEKI PODACI: Prva osoba u Faleasiuu koja je prihvatila istinu. Dvorana Kraljevstva je kasnije izgrađena na njegovom imanju. Ispričao njegov sin Tafiga Sauvau

GODINE 1952. jedan od očevih rođaka iz Apije došao je kod nas u goste, u Faleasiu. On je bio povezan s Jehovinim svedocima i hteo je da razgovara sa ocem o Bibliji. Nekoliko naših rođaka iz sela odlučilo je da prisustvuje razgovoru. Razgovarali su bez prestanka od subote ujutro do ponedeljka posle podne, praveći pauze samo po sat vremena da bi odspavali. Nakon nekoliko takvih razgovora tokom naredna četiri vikenda, moj otac je izjavio: „Moja radoznalost je zadovoljena. Pronašao sam istinu.“ Očev zet Finau Feomaja takođe je prihvatio istinu, kao i njihove porodice.

Otac je odmah počeo da propoveda. To je šokiralo naše rođake, koji su ga smatrali predanim adventistom. Ismevali su ga nazivajući ga ’Jehovinim čovekom‘. Ali to je u stvari bio veliki kompliment! Premda je otac bio sitan čovek, imao je hrabro srce. Takođe je imao zdrav rezon i govorio je uverljivo. Zahvaljujući tome, mogao je vešto da brani svoju novopronađenu veru. S vremenom je naša mala grupa postala druga skupština na Samoi.

 [Okvir/Slika na 83. strani]

Vernost uprkos slabom zdravlju

FAGALIMA TUATAGALOA

ROĐEN: 1903.

KRŠTEN: 1953.

NEKI PODACI: Odbio je mogućnost da bude ugledni matai i postao je opšti pionir.

UPRKOS svom slabom vidu i deformaciji stopala, Fagalima je kasnije godinama služio kao specijalni pionir širom Samoe. Jedan pokrajinski nadglednik koji je sarađivao s njim u službi od kuće do kuće zapazio je da Fagalima tačno čita stihove bez naočara i pitao ga da li mu se vid popravio. Fagalima je odgovorio da je izgubio naočare i da je citirao stihove iz sećanja.

Imajući veliku želju da prisustvuje kongresu na Fidžiju, Fagalima je četiri sedmice sam skupljao kokosove orahe na udaljenom delu ostrva Upolu kako bi zaradio novac. Uprkos deformisanom stopalu, nosio je po 15 kokosovih oraha oko tri kilometra do mesta gde je mogao da ukloni ljusku, iscedi sok i osuši jezgro, to jest kopru. Zatim je prodao kopru i otputovao u Apiju kako bi platio put do Fidžija, ali je tada saznao da se cena povećala i da nema dovoljno novca. Međutim, on se nije žalio, nije tražio pomoć niti je odustao, već se vratio kako bi sakupio još kopre i zaradio potreban novac. Sve je to činio kako bi prisustvovao kongresu koji će se, kako je on mislio, održati na dva jezika koja ne razume. Kako je samo bio nagrađen kada je stigavši na Fidži saznao da se veći deo kongresnog programa održava na njegovom maternjem jeziku!

 [Okvir/Slika na 87. strani]

’Uživao sam u svakom danu‘

RONALD SELARS

ROĐEN: 1922.

KRŠTEN: 1940.

NEKI PODACI: On i njegova žena Oliva (Doli) došli su na Samou kao specijalni pioniri 1953. Ron je diplomirao u misionarskoj školi Galad 1961. Još uvek služi kao specijalni pionir na Američkoj Samoi.

KADA je vlada Samoe odbila da produži naše boravišne vize, Doli i ja smo se preselili na Američku Samou. Iskrcali smo se s broda koji saobraća između ostrva u pustom pristaništu u Pago Pagou u tri sata ujutro. Bili smo jedini objavitelji u zemlji i imali smo samo 12 dolara u džepu. Kasnije tog istog jutra otac jedne osobe koja je ranije proučavala Bibliju ljubazno nam je dao smeštaj. Spavali smo u ćošku ograđenom zavesom u njegovoj kući koja je imala samo jednu prostoriju. Premda smo hteli da pronađemo stan, odmah smo započeli sa službom svedočeći stanarima u susednoj kući.

Nekoliko sedmica kasnije, iznajmili smo veliki stan iznad jedne prodavnice mešovite robe u selu Fagatogo. Imao je izvanredan pogled na luku Pago Pago, ali je bio potpuno prazan. Brat Nor nam je ranije rekao: „Kada odete na pacifička ostrva, možda nećete imati mnogo udobnosti. Možda ćete čak morati da raširite kutije od literature na pod kako biste imali na čemu da spavate.“ To smo i učinili! Tek smo mesecima kasnije mogli da kupimo pravi krevet, sto i stolice. Pa ipak, bili smo srećni što smo imali mesto koje smo zvali dom.

Premda sam 1985. ostao bez svoje drage supruge, još uvek gotovo svaki dan idem u službu. Kada se osvrnem na više od 50 godina pionirske i misionarske službe, mogu iskreno da kažem da sam uživao u svakom danu!

 [Okvir/Slika na 88. strani]

„Usadili su u mene ljubav prema Jehovi“

VOLAS PEDRO

ROĐEN: 1935.

KRŠTEN: 1955.

NEKI PODACI: Prva osoba koja se krstila na Američkoj Samoi. On i njegova žena Kerolajn bili su pioniri a kasnije su osnovali porodicu. Sada služe u Sijetlu u državi Vašington (SAD).

PROUČAVAO sam Bibliju, a kada sam počeo da propovedam roditelji su me izbacili iz kuće. Nisam imao ništa osim odeće koja je bila na meni! Te noći sam prespavao na plaži. Molio sam se Jehovi za hrabrost da mu služim šta god da se desi.

Sutradan, kada sam bio u školskoj biblioteci, brat Pol Evans je neočekivano došao. Videvši da nešto nije u redu, rekao je: „Hajdemo do misionarskog doma da razgovaramo.“ Misionari su me ljubazno primili i krstio sam se kasnije te iste godine.

Nakon što sam završio srednju školu, služio sam kao pionir zajedno s misionarima. Kasnije sam se oženio revnom pionirkom iz Kanade, Kerolajn Hinš, koja je služila na Fidžiju, i započeli smo sa specijalnom pionirskom službom na Američkoj Samoi.

Stav mojih roditelja postepeno se promenio. Otac je proučavao Bibliju pre nego što je umro, a majka se krstila u 72. godini. Zahvalan sam za primer tih prvih misionara. Usadili su u mene ljubav prema Jehovi koja me do dan-danas podržava!

 [Okvir/Slike na stranama 91, 92]

Istrajnost se isplatila

POL EVANS

ROĐEN: 1917.

KRŠTEN: 1948.

NEKI PODACI: On i njegova žena Franses služili su kao misionari na Samoi i Američkoj Samoi preko 40 godina.

KADA smo moja supruga i ja započeli s pokrajinskom službom 1957, nije bilo lako ući u Samou zato što je vlast nastojala da spreči da lokalni Svedoci dobiju pomoć sa strane. Od posetilaca i turista se čak zahtevalo da potpišu izjavu da se tokom svog boravka neće baviti prozelitizmom. Tako kada sam prvi put posetio Samou kao pokrajinski nadglednik, pitao sam službenika za imigrante šta po njemu znači prozelitizam. Pošto je delovao zbunjeno, upitao sam ga:

„Pretpostavimo da ste katolik u poseti nekoj drugoj zemlji i da odete u crkvu. Ako bi vas zamolili da ustanete i održite govor, da li biste mogli to da učinite?“

„Ne bi trebalo da vam to neko zabrani“, odgovorio je.

„Dobro“, nastavio sam. „Vi znate da Jehovini svedoci posećuju ljude kod kuća kako bi im preneli biblijsku poruku. Ako moji prijatelji žele da idem s njima dok učestvuju u tom delu, da li je to dozvoljeno?“

 „To bi verovatno bilo u redu“, odgovorio je.

„Ali šta ako domaćin postavi neko pitanje?“, upitao sam. „Mogu li mu odgovoriti?“

„Ne vidim da je to neki problem“, rekao je.

„Pa, u redu. Sad bar znam šta da radim“, zaključio sam.

Kada sam napustio zemlju nakon uspešno završene posete kao pokrajinski nadglednik, upitao sam istog službenika da li je čuo neke negativne komentare o našoj poseti.

„Baš ništa“, odgovorio je. „Sve je u redu.“

„Onda, šta će biti s našim dozvolama za ulazak prilikom sledeće posete?“, upitao sam.

„Nemojte se prijavljivati preko službe za imigrante“, posavetovao nas je. „Samo mi napišite pismo i ja ću se pobrinuti da dobijete dozvolu.“

Tako smo i radili narednih nekoliko puta.

Nažalost, službenici koji su nasledili ovog nepristranog čoveka nisu pokazali takvu spremnost na saradnju i odbili su ulazak pokrajinskih nadglednika na Samou. Ta situacija se nastavila do 1974, kada smo Franses i ja dobili misionarski status. Naše strpljenje i istrajnost na kraju su nagrađeni.

[Slika]

Franses i Pol Evans

 [Okvir na 97. strani]

Jezik govorništva

Samoanski jezik je mek i melodičan, te je prijatan za uši. Međutim, „pošto mnoge reči liče na zbrku samoglasnika“, zapaža Fred Vegener, „misionarima je potrebno mnogo vežbe (faataitaiga) i ohrabrenja (faaleouina) da bi savladali jezik“.

Živopisan govor i poslovično izražavanje imaju važnu ulogu u samoanskoj kulturi. Poglavice (matai) i govornici (tulafale) vole da citiraju iz Biblije i da koriste visokozvučan jezik u zvaničnim prilikama. Tradicionalna učtivost Samoanaca posebno se ističe po preciznoj upotrebi zvaničnog i svečanog govora kada je to potrebno. Samoanci imaju veoma složen učtiv „poglavarski“ jezik (tautala lelei) kada se obraćaju Bogu ili govore o njemu, ili kada se obraćaju poglavicama, osobama sa autoritetom ili stranim posetiocima. S druge strane, za svakodnevnu konverzaciju ili kada govore o sebi, Samoanci koriste razgovorni jezik (tautala leaga), manje zvaničan, opušteniji način govora.

Da bi se izbegao uvredljiv govor kada se razgovara o službenim i ceremonijalnim temama ili kada se priča o Bibliji, „poglavarski“ jezik za to ima posebno određene, dostojanstvene izraze. „Pošto učtivost i poštovanje prožimaju čitav jezik“, objašnjava Džefri Džekson, član Vodećeg tela koji je služio kao misionar na Samoi, „prilikom svedočenja je važno obratiti se Samoancima učtivim izrazima koji se obično upućuju članovima kraljevske porodice, istovremeno se držeći običaja koji nalaže da se s poniznošću koriste jednostavne reči kada se govori o sebi.“

 [Okvir/Slika na 99. strani]

„Otišli smo sa suzama“

ROBERT BOJS

ROĐEN: 1942.

KRŠTEN: 1969.

NEKI PODACI: On i njegova žena Elizabet (Beti) služili su kao misionari na samoanskim ostrvima od 1978. do 1986.

ČIM smo stigli, videli smo da ljudi na Američkoj Samoi cene naš trud da naučimo samoanski i da nam ne zameraju zbog naših brojnih grešaka. Jednom prilikom sam koristio Otkrivenje 12:9 kako bih objasnio Satanin uticaj na svet. Međutim, samoanske reči za đavola (tiapolo) i limun (tipolo) veoma slično zvuče. Zamenivši te dve reči, objasnio sam da je „limun“ zbačen s neba i da zavodi ceo svet. Rekao sam da će Jehova uskoro zgnječiti i uništiti „limun“. Sasvim jasno, stanar i moj saradnik u službi od srca su se smejali.

Jednom drugom prilikom, citirao sam napamet naučenu prezentaciju dok sam svedočio jednoj Samoanki u službi od kuće do kuće. Kasnije sam saznao da je jedino što je razumela bilo kratko ukazivanje na Otkrivenje 21:4. Shvativši da je moja poruka sigurno važna, odmah je ušla unutra i pročitala stih iz Biblije. Taj jedan stih toliko ju je pogodio u srce da je kasnije počela da proučava Bibliju i zajedno sa svojom decom prihvatila istinu.

Na sreću, s vremenom smo savladali samoanski i imali smo mnoga lepa iskustva. Kada smo se zbog zdravstvenih problema morali vratiti u Sjedinjene Države, otišli smo sa suzama.

 [Okvir/Slika na stranama 101, 102]

’Ceo grad se okupio‘

Sahrana Freda Vilijamsa 1950-ih bila je jedna od najvećih sahrana u Apiji. Kapetan, kako su ga zvali, bio je žilav, stari mornar u penziji, čija je žena bila Jehovin svedok. Plovio je po svih „sedam mora“ i bio je dobro poznat širom južnog Pacifika. Jedan od njegovih brojnih podviga bio je taj što je, nakon što su se nasukali na jedan udaljeni greben, uspeo da u čamcu za spasavanje odvede svoju posadu do bezbednog mesta, ploveći hiljadama kilometara po okeanu gotovo bez hrane.

Kapetan je smatrao da je većina religioznih ljudi bila licemerna. Pa ipak, ovaj mornar, koji je ranije pio viski i igrao poker, proučavao je Bibliju s Bilom Mosom i postao je revni Svedok. U vreme kada se krstio, Kapetan je bio skoro slep i manje-više vezan za postelju. Međutim, nikada nije propustio da govori o svojoj veri brojnim posetiocima, među kojima su bile i mnoge verske vođe.

Kada je Kapetan preminuo, u njegovom testamentu je jasno bilo navedeno da želi da sahranu organizuju Jehovini svedoci i da bude sahranjen u moru. „Izgledalo je kao da se ceo grad okupio na sahrani“, piše Mardžori Mos. „Na radiju je bilo objavljeno da je umro, a mnoge firme u Apiji u znak poštovanja prema njemu spustile su zastave na pola koplja.“ Pored svih Svedoka koji su prisustvovali, bilo je i advokata, učitelja, uglednih verskih vođa i mnogih poslovnih ljudi.

Svi su pažljivo slušali dok je govornik, Bil Mos, koristeći dosta biblijskih stihova objašnjavao nadu  u uskrsenje u raju na zemlji koju je Kapetan gajio. „Osetila sam veliku ljubav prema Kapetanu“, kaže Mardžori, „pošto se pobrinuo da se na njegovoj sahrani dâ svedočanstvo mnogima do kojih je bilo teško doći u službi od kuće do kuće. Setila sam se Avelja koji ’iako je mrtav, još uvek govori‘ (Jevr. 11:4). Kapetan je na dan kada je umro dao veliko svedočanstvo svojom sahranom.“

Nakon pogrebnog govora u Kapetanovoj kući, kolona od preko 50 automobila uputila se prema luci. „U pristaništu je bilo toliko mnogo posmatrača“, piše Mardžori, „da je policija morala da nam raskrči put do broda. Zatim smo se, zajedno s porodicom, visokim komesarom i uglednim građanima ukrcali na jahtu Aolele (Lebdeći oblak) i isplovili na more.“ Ime jahte bilo je sasvim odgovarajuće pošto je Bil morao da se osloni na jarbol dok se jahta ljuljala na talasima kao da je od plute a vetar šibao u njega i raznosio stranice Biblije. Na kraju je Bil pročitao biblijsko obećanje da će ’more predati mrtvace koji su u njemu‘ i izgovorio je molitvu (Otkr. 20:13). Nakon toga je Kapetanovo umotano telo spušteno u uzburkane vode njegovog voljenog Pacifika. Ljudi su još dugo pričali o toj sahrani, što je pružalo mnoge prilike za davanje svedočanstva.

[Slika]

Fred Vilijams „Kapetan“ pre nego što je postao Svedok

 [Okvir/Slika na stranama 109, 110]

’Vraćali smo se uvek iznova‘

FRED VEGENER

ROĐEN: 1933.

KRŠTEN: 1952.

NEKI PODACI: Sa svojom ženom Širli služi u samoanskom Betelu. Član je Odbora zemlje.

GODINE 1956, kao novovenčani par, preselili smo se iz Australije na Američku Samou da bismo služili kao specijalni pioniri. Naša prva dodela bilo je malo selo po imenu Lauli, na istočnom ulazu u luku Pago Pago. Uselili smo se u jednu oronulu kolibu bez vrata, prozora, tavanice i tekuće vode. Nakon što smo je osposobili za život, odmah smo dobili i novog člana porodice. Volas Pedro, mladić kom su se roditelji protivili i izbacili ga iz kuće, došao je da zajedno s nama živi i služi kao pionir.

Dve godine kasnije, pohađali smo školu Galad i poslati smo na Tahiti. Međutim, naš boravak tamo bio je kratkog veka. Vlada je odbila naše molbe i učtivo nas putem pisma informisala da sledećim avionom napustimo zemlju. Nakon što smo se vratili na Američku Samou, služili smo s Polom i Franses Evans i Ronom i Doli Selars u misionarskom domu u Fagatogu, u Pago Pagou. Tamo sam štampao samoansko izdanje Stražarske kule i Naše službe za Kraljevstvo na starom mimeografu koji se nalazio na trpezarijskom stolu. Širli i ja smo 1962. pozvani u pokrajinsku  službu. Naša prva pokrajina obuhvatala je veći deo južnog Pacifika, uključujući Američku Samou, Vanuatu, Kiribati, Kukova ostrva, Niue, Samou, Tongu, Tuvalu i Fidži.

Kada se osam godina kasnije rodio naš sin Daril, odlučili smo da ostanemo na Američkoj Samoi. Služio sam kao specijalni pionir, a Širli je veliki deo vremena provodila prevodeći biblijsku literaturu na samoanski.

Negde u to vreme, radio sam s jednim bratom koji je sakupljao školjke kako bih dopunio porodična primanja. Motor na njegovom čamcu se pokvario, pa smo četiri dana bili izgubljeni na moru. Pre nego što smo bili spaseni, morska struja nas je nosila stotinama kilometara daleko, preživeli smo snažnu oluju, videli 32 broda kako prolaze i gotovo da nas je potopio jedan veliki teretni brod. Nedugo nakon toga, Širli i ja smo saznali da ćemo dobiti i drugu bebu. Zato smo 1974. nerado odlučili da se vratimo u Australiju, gde se rodila naša ćerka Tamari.

U godinama koje su usledile, često smo razmišljali o povratku na našu dragu misionarsku dodelu. Zamislite kako smo samo bili srećni kada smo 1995. Širli i ja pozvani da se vratimo na Samou zajedno s Tamari kako bismo služili u Betelu! Godinu dana kasnije Širli i ja smo ponovo pozvani u pokrajinsku službu — nakon prekida od 26 godina! Kakva je radost bila ponovo se sresti s vernim dugogodišnjim slugama s kojima smo godinama ranije sarađivali na Samoi, Američkoj Samoi i Tongi! (3. Jov. 4).

Danas Širli i ja služimo u samoanskom Betelu zajedno s Tamari i njenim mužem Hidejukijem Motoijem. Kako nam je drago što smo se uvek iznova vraćali!

 [Okvir/Slika na stranama 113, 114]

’Jehova je odgovarao na moje molitve‘

FAIGAI TU

ROĐENA: 1932.

KRŠTENA: 1964.

NEKI PODACI: Od 1965. do 1980. služila je kao pionir na ostrvima Upolu i Savai. Danas živi na Savaiju.

RODILA sam se s teškom deformacijom stopalâ. Prednji deo je podvijen prema peti, zbog čega teško hodam.

Kada sam prvi put čula za istinu, ona se duboko urezala u moje srce. Želela sam da idem na skupštinske sastanke, ali mi je pešačenje kamenitim putevima do tamo izgledalo nemoguće. S vremenom sam postala veoma vešta u pravljenju cipela od gumenih sandala. U njima mi je bilo mnogo lakše da hodam.

S pionirskom službom sam počela ubrzo posle krštenja. Kasnije sam se, nakon devet godina pionirske službe na ostrvu Upolu, zajedno s mojom sestrom i zetom preselila na Savai, gde je bila veća potreba za objaviteljima Kraljevstva. Ovde sam služila kao specijalni pionir s mojom sestričinom Kumi Falemajom.

Kumi i ja smo putovale autobusom svake sedmice iz Fage u Latu, malo selo na zapadnoj obali Savaija. Nakon što smo proučavale Bibliju s jednom ženom u  Lati, pešačile smo osam kilometara do sela Taga kako bismo proučavale s još jednom ženom. Prenoćile bismo kod nje i njene porodice i zatim se vratile u Fagu jutarnjim autobusom. To smo radile oko dve godine. Na našu radost, obe žene su sa svojim porodicama kasnije postale Svedoci.

Kada su moji rođaci otišli sa Savaija, ja sam ostala kako bih brinula o maloj grupi sestara i zainteresovanih žena u Fagi. Vodila sam sedmično Razmatranje Stražarske kule i Skupštinsko razmatranje knjige i išla sa sestrama u službu od kuće do kuće. Jedanput mesečno dolazio bi jedan starešina iz Apije da vodi nedeljni sastanak. Pošto je seoski poglavica zabranio da na sastancima pevamo pesme Kraljevstva, čitali smo stihove naglas. Pet godina kasnije, došao je bračni par misionara, Leva i Tenisija Faiu s Novog Zelanda, kako bi pomogao našoj maloj grupi. Kasnije su došli i drugi. Danas na Savaiju postoje dve napredne skupštine, jedna u Fagi, a druga u Tagi.

Iako se nikada nisam udala, volim decu i uvek sam uživala u njihovom društvu. Neka deca su čak jedno vreme živela kod mene. Radost mi je donosilo i to što sam videla kako moja duhovna deca rastu i zauzimaju stav za Jehovu.

Sada sam stara i više ne mogu da idem od vrata do vrata. Vodim biblijske studije kod mene kući i svedočim ljudima u bolnici. Pa ipak, bilo mi je teško što ne mogu da učinim više i zato sam se molila Jehovi da mi pomogne. Tada su me misionari iz moje skupštine naučili kako da svedočim telefonom. Kada se osvrnem na svoj život, vidim da je Jehova zaista odgovarao na moje molitve.

 [Okvir/Dijagram na 118. strani]

Juče, danas, sutra

Stanovnici Samoe i Tonge podešavaju časovnike jednako, samo što je Tonga kalendarski jedan dan ispred! Zašto? Samoa i Tonga se nalaze na suprotnim stranama međunarodne datumske granice — Tonga je na zapadu, a Samoa na istoku. Zbog toga, premda su veoma blizu jedna druge, Tonga je jedna od prvih zemalja na svetu gde se održava Spomen-svečanost, dok je Samoa među poslednjim.

[Dijagram]

(Za kompletan tekst, vidi publikaciju)

\

\

\

\

\ SAMOA

| 19 časova

| sreda

|

|

|

|

|

TONGA |

19 časova | TIHI OKEAN

četvrtak |

|

|

Međunarodna | datumska granica

|

| NIUE

|

|

|

|

|

|

|

|

 [Okvir/Slike na stranama 123, 124]

Prevod Biblije koji iskazuje čast Božjem imenu

Godine 1884. misionari hrišćanskog sveta izdali su samoanski prevod Biblije u čijem se hebrejskom delu koristilo ime Jehova. Skraćeni oblik Božjeg imena takođe se pojavljivao četiri puta u grčkom delu u obliku Aleluja, što znači „Hvalite Jah“ (Otkr. 19:1-6). Međutim, u revidiranom izdanju ovog prevoda iz 1969. uklonjeno je ime Jehova iz svih stihova osim jednog — po svemu sudeći zato što su ga prevodioci prevideli! (Izl. 33:14). Crkvene vlasti su takođe uklonile Božje ime iz svojih pesmarica i rekle članovima crkve da ga ne koriste.

U novembru 2007, ljubitelji Biblije na Samoi bili su oduševljeni kada je objavljen prevod grčkog dela Svetog pisma Novi svet na samoanskom. U ovom tačnom, lako razumljivom prevodu Božje ime je dosledno vraćeno u nadahnuti zapis. Džefri Džekson, nekadašnji misionar sa Samoe koji sada služi u Vodećem telu, objavio je to novo izdanje na posebnom kongresu u Apiji održanom za ostrvsku regiju.

Televizijske vesti o izlaženju novog prevoda izazvale su veliko interesovanje. Neki su telefonirali Betelu kako bi zatražili primerak. Jedan visoki vladin službenik zatražio je deset primeraka za svoje osoblje. Direktor jedne škole tražio je pet  primeraka kako bi ih uručio kao nagradu najboljim učenicima na kraju školske godine.

Mnogi ljudi su pohvalili to što su u ovom novom prevodu određeni izrazi precizno prevedeni, što pomaže da se bolje razume izvorni tekst. Prevod Novi svet je takođe doprineo tome da Samoanci ponovo vide koliko je važno koristiti Božje ime. Finau Finau, koji služi kao specijalni pionir u Vajleleu na ostrvu Upolu, upotrebio je molitvu Očenaš kako bi s jednom ženom razgovarao o korišćenju Božjeg imena.

Nakon što je pročitao Mateja 6:9, Finau je pitao: „Šta mislite, čije ime treba da se sveti?“

„Gospodnje“, odgovorila je.

„Ali u 1. Korinćanima 8:5 piše da ima mnogo ’bogova‘ i mnogo ’gospoda‘“, rekao je Finau. „Kako bi se Bog mogao zvati Gospod ako postoji i mnogo lažnih bogova s tim imenom?“

Zatim joj je pokazao ime Jehova i objasnio da su hrišćanske crkve uklonile to ime iz svojih prevoda Biblije. Da bi joj pomogao da dođe do zaključka, dodao je: „Sada zamislite da neko pokuša da vašoj porodici oduzme ili promeni poglavarsku titulu, to jest ime. Kako biste se osećali?“

„Ljutili bismo se“, odgovorila je.

„Baš tako“, rekao je Finau. „To isto oseća i Jehova prema onima koji pokušavaju da uklone njegovo ime iz njegove Reči.“

[Slika]

Grčki deo Svetog pisma, prevod „Novi svet“ na samoanskom

 [Okvir/Slike na stranama 126, 127]

„Jehova me je stostruko blagoslovio“

LUMEPA JANG

ROĐENA: 1950.

KRŠTENA: 1989.

NEKI PODACI: Ćerka bivšeg premijera, sada služi kao opšti pionir u Apiji.

ODRASLA sam na ostrvu Savai kao ćerka uspešnog biznismena i političara. Pošto je moj otac posedovao veliku plantažu kakaoa i imao oko 200 radnika, u samoanskim novinama je nazvan „kakao-baron“. Nekoliko godina je bio premijer Samoe.

Bilo nas je jedanaestoro dece. Otac nije bio naročito religiozan, ali majka nam je prenela neke osnovne pouke iz Biblije. Kada je umrla, strašno mi je nedostajala. Zato kada mi je misionarka Džudi Pričard svedočila o nadi u uskrsenje, duboko me je dirnula pomisao da mogu ponovo videti svoju majku!

Zasula sam Džudi pitanjima, a ona mi je na sva odgovorila iz Biblije. Ubrzo sam počela da proučavam Bibliju s njom, a kasnije i da dolazim na sastanke Svedoka.

U početku se moj muž Stiv, ugledni đakon u crkvi u našem selu, protivio tome što proučavam. Vodio me je kod nekoliko sveštenika koji su pokušali da me nagovore da prestanem da posećujem sastanke Svedoka. Nisam ih poslušala. Kasnije me je odveo kod mog oca, koji je jednostavno predložio da ne proučavam kod kuće već na nekom drugom mestu. Moja braća i sestre su me ismevali zato što sam promenila religiju. Ali ja nisam želela da prestanem da upoznajem istinu iz Biblije.

 Kada sam postala objavitelj Kraljevstva, prva kuća koju sam posetila u službi bila je kuća jednog od ministara koji su radili s mojim ocem. On je često dolazio na političke sastanke kod nas i dobro me je poznavao. Imala sam toliku tremu da sam se sakrila iza svog saradnika u službi! Kada su me videli kako propovedam, ljudi su bili veoma iznenađeni i pitali su: „Šta tvoj otac kaže na to?“ Međutim, moj otac je bio razuman čovek koji je branio moju novu veru. Osim toga, tada je već čitao časopise Stražarsku kulu i Probudite se!

S vremenom sam savladala strah od ljudi i postala opšti pionir. Volim da proučavam Bibliju s drugima i imam na umu još oko 50 osoba s kojima bih mogla da proučavam kada budem imala slobodnog vremena u rasporedu. Ipak, najveća mi je radost što sam svoje četvoro dece poučila istini. Moja ćerka Fotuosamoa i sin Stiven sa svojim bračnim drugovima Endruom i Anom sada služe u Betelu na Samoi. Takođe sam pomogla svojoj sestri Manu da prihvati istinu. Čak je i moj muž Stiv koji se ranije protivio počeo da proučava Bibliju i dolazi na sastanke. Zaista, Jehova me je stostruko blagoslovio.

[Slike]

Levo: Fotuosamoa i Endru Kou; desno: Ana i Stiven Jang

 [Okvir/Slika na stranama 129, 130]

Moj izbor — Jehova ili profesionalni golf?

LUSI LAFAJTELE

ROĐEN: 1938.

KRŠTEN: 1960.

NEKI PODACI: Odlučio je da postane opšti pionir umesto da se profesionalno bavi golfom.

IMAO sam 18 godina kada sam saznao da se porodica koja je živela preko puta nas priključila religiji Jehovinih svedoka. Bio sam radoznao u vezi s tim, pa sam posetio oca te porodice, Sijemua Taasea, da bih ga pitao zašto toliku važnost pridaju Božjem imenu Jehova. Njegova ljubaznost i biblijski dokazi duboko su uticali na mene. Zato sam počeo da proučavam Bibliju s njim i da posećujem sastanke. Kada je moj otac saznao za to, zapretio mi je. Preklinjao sam ga da me pusti da idem na sastanke, ali on je bio uporan govoreći da nemam šta da tražim kod Jehovinih svedoka. Međutim, sutradan je na moje iznenađenje promenio mišljenje. Tetka mi je kasnije rekla: „Dok si spavao, vikao si: ’Jehova, molim te, pomozi mi!‘“ Sigurno sam sanjao i govorio u snu. Na moju sreću, otac je to čuo i to mu je smekšalo srce.

Preko puta mene se takođe nalazio i jedini teren za golf na Samoi, gde sam zarađivao džeparac skupljajući i prodajući izgubljene loptice. Kasnije sam bio nosač golf palica kralju Malietoi, koji je u to vreme bio na čelu Samoe. Kralj je smatrao da imam talenta za golf i poklonio mi je svoje stare štapove. Takođe je angažovao dva biznismena da me finansiraju kako bih napredovao u profesionalnom golfu. Verovao je da će  zahvaljujući mom talentu Samoa postati poznata. Bio sam oduševljen! Međutim, golf je ubrzo počeo da me ometa u služenju Jehovi i zbog toga me je mučila savest.

Presudan momenat bio je kada sam na Otvorenom prvenstvu u golfu na Samoi pobedio mnogobrojne profesionalne igrače iz drugih zemalja. Kralj je bio oduševljen i želeo je da tog dana dođem na svečanu večeru kako bih se upoznao s jednim čuvenim američkim igračem golfa. Bio sam uznemiren i rekao sam sebi: ’Sada je vreme da donesem odluku. Hoću li izabrati golf ili Jehovu?‘ Tog dana sam prisustvovao ponavljanju programa pokrajinskog sastanka umesto svečanoj večeri.

Sasvim razumljivo, kralj je bio veoma ljut. Kada je otac tražio objašnjenje, dugo smo razgovarali i pokazao sam mu iz Biblije zašto mi je služenje Jehovi toliko važno. Na moje iznenađenje počeo je da plače. Zatim mi je rekao: „Kada si imao pet godina, bio si bolestan i proglašen mrtvim. Dok smo te spuštali u grob, pčela te je ubola u lice. Iznenada si vrisnuo i počeo da plačeš — baš u pravi čas! Sada verujem da si bio spasen kako bi postao svedok Jehove Boga.“ Više mi se nikada nije protivio.

Kada sam se preselio na Novi Zeland, deset godina sam služio kao opšti, a zatim kao specijalni pionir. Oženio sam se Robin, koja je takođe bila specijalni pionir. Kasnije smo dobili troje dece i preselili smo se u Australiju. Narednih 30 godina radio sam puno radno vreme kako bih izdržavao porodicu. U tom periodu takođe smo pomogli mnogim rođacima da upoznaju istinu. Često sam se molio Jehovi da mi pomogne da se vratim u pionirsku službu. Kako sam samo bio radostan kada sam, nakon odlaska u penziju 2004, ostvario svoj cilj. Zaista sam srećan što sam izabrao da služim Jehovi umesto da postanem uspešan sportista.

 [Okvir/Slika na 135. strani]

Roditeljsko vaspitanje donosi rezultate

PANAPA LUI

ROĐEN: 1967.

KRŠTEN: 1985.

NEKI PODACI: On i njegova žena Mareta služe kao specijalni pioniri na Samoi.

KADA smo našeg sina Sopu upisali u osnovnu školu, dao sam direktoru brošuru Jehovini svedoci i obrazovanje i objasnio naš stav prema religioznim i nacionalističkim ceremonijama.

Međutim, sutradan nam je Sopa ispričao da je direktor pocepao brošuru pred učenicima i nastavnicima i zahtevao da deca Svedoka pevaju religioznu himnu. Kada su odbila, postavio ih je ispred svih i naredio da pevaju neku svoju religioznu pesmu. Nadao se da će ih tako zastrašiti i da će ipak otpevati religioznu himnu. Međutim, Sopa je rekao ostaloj deci Svedoka: „Hajde da pevamo ’O hvala, Jehova!‘“ i predvodio ih je u pevanju.

Direktor je bio impresioniran i pohvalio je Sopu za hrabrost. Kasnije su on i još neki nastavnici pokazali zanimanje za istinu. Kad god nas direktor sretne, pita za Sopu i pozdravlja ga. Sopa je duhovno napredovao i krstio se 2005.

 [Okvir/Slika na stranama 138, 139]

„Nije predaleko pešačiti do sastanaka“

VALU LOTONU

ROĐENA: 1949.

KRŠTENA: 1995.

NEKI PODACI: Zajedno sa svoje šestoro dece pešačila je 22 kilometra preko planinskog venca da bi stigla na sastanke.

GODINE 1993. Jehovini svedoci su došli na moja vrata u Lefagi i počela sam da proučavam Bibliju. Ubrzo nakon toga, moja deca i ja smo krenuli na sastanke u Faleasiuu koji se nalazi na drugoj strani ostrva i udaljen je 22 kilometra.

Tokom sedmice kada smo imali sastanke, ranije bih otišla po decu u školu. Neki nastavnici su pretili da će ih izbaciti iz škole, sve dok im nisam objasnila da posećujemo sastanke zbog važnih duhovnih razloga. Svako dete je nosilo svoju odeću za sastanak, Bibliju, pesmaricu i publikaciju za proučavanje u najlon-kesi. Ponekad bi nas autobus povezao, ali češće smo pešačili puna 22 kilometra.

Kada bismo konačno stigli do Dvorane Kraljevstva u Faleasiuu, tamošnji Svedoci bi nas dočekali i dali nam da jedemo. Takođe smo mogli da se istuširamo i obučemo čistu odeću za sastanak. Nakon sastanka bismo krenuli na dug put kući. Na vrhu venca  koji se uzdiže posred ostrva, zastali bismo da deca kratko odspavaju. Ja bih gledala da li neko vozilo koje prolazi može da nas poveze. Obično bismo stigli kući dosta posle ponoći. Sutradan ujutro u pet sati, ponovo sam bila na nogama kako bih uhvatila prvi autobus za Faleasiu da bih išla u službu propovedanja.

Jednom prilikom sam bila pozvana pred seosko veće mataija, s glavnim poglavicom na čelu. Zahtevali su da im kažem zašto putujem čak do Faleasiua umesto da dolazim u crkvu u svom selu, posebno onu koju je osnovao moj deda. Na kraju su mi zabranili da idem na sastanke u Faleasiu. Ali ja nisam dozvolila da me išta spreči da posećujem sastanke. Bila sam odlučna da slušam Boga a ne ljude (Dela 5:29).

Nedugo nakon toga, protivljenje je dostiglo vrhunac. Pošto nisam prisustvovala seoskoj svečanosti toonai (nedeljnoj gozbi na koju dolaze sveštenik, đakoni i seoski matai), seosko veće mi je propisalo kaznu — pet utovljenih svinja. To je bio težak finansijski teret pošto sam bila samohrana majka sa šestoro male dece. Pa ipak, na kraju sam platila tu kaznu. S vremenom su seljani počeli da poštuju naš čvrst stav i više nam se nisu protivili.

Tokom godina je odlaženje na sastanke zahtevalo veliki trud. Ali vredelo je. Sva moja deca su aktivni Svedoci, a jedan sin služi kao sluga pomoćnik.

Moja deca i ja još uvek idemo peške na sastanke. Ne, ne pešačimo 22 kilometra do Faleasiua, već se samo spustimo niz ulicu. U našem selu je 2001. izgrađena prelepa nova Dvorana Kraljevstva. Danas se u njoj sastaje jedna napredna skupština. Znači, ni sada nije predaleko pešačiti do sastanaka!

 [Tabela/Grafikon na stranama 132, 133]

ZNAČAJNI DOGAĐAJI — Samoa

1930

1931: Dobra vest stiže na Samou

1940

1940: Harold Gil distribuiše brošuricu Gde su mrtvi?, prvu publikaciju na samoanskom

1950

1953: Osnovana je prva skupština u Apiji

1955: Misionari iz Galada stižu na Američku Samou

1955: Film Društvo novog sveta u akciji prikazuje se širom Američke Samoe

1957: Prvi pokrajinski sastanak na Američkoj Samoi

1958: Počinje prevođenje Stražarske kule na samoanski

1959: Prvi pokrajinski sastanak na Zapadnoj Samoi

1960

1970

 1974: Misionari stižu na Samou. Započinje delo na Tokelauu

1980

1984: U okviru misionarskog doma u Sinamogi, u Apiji, otvara se prva podružnica

1990

1991: Ciklon Val pustoši ostrva

1993: Stražarska kula na samoanskom izlazi simultano sa engleskim izdanjem. Posvećenje novog Betela i Kongresne dvorane

1996: Emituje se sedmični radio-program „Odgovori na vaša biblijska pitanja“ na lokalnoj radio-stanici

1999: Izgradnja Dvorana Kraljevstva se ubrzava

2000

2007: Izlazi prevod grčkog dela Svetog pisma Novi svet na samoanskom

2010

[Grafikon]

(Vidi publikaciju)

Ukupno objavitelja

Ukupno pionira

700

400

100

1930 1940 1959 1960 1970 1980 1990 2000 2010

[Slika]

Franses i Pol Evans

 [Mape na 73. strani]

(Za kompletan tekst, vidi publikaciju)

HAVAJI

AUSTRALIJA

NOVI ZELAND

TOKELAU

Ostrva Svejns

SAMOA

AMERIČKA SAMOA

Ostrva Manua

Atol Roz

TIHI OKEAN

NIUE

Međunarodna datumska granica četvrtak sreda

‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐

četvrtak

TONGA

AMERIČKA SAMOA

Tutuila

PAGO PAGO

Petesa

Tafuna

Fagatogo

Lauli

Aunu

SAMOA

Savai

Aopo

Lata

Taga

Faga

Salimu

Fogapoa

Upolu

APIJA

Faleasiu

Siusega

Vailele

Lefaga

Vavau

APIJA

Vajala

Fatoja

Sinamoga

 [Slika na celoj 66. strani]

[Slika na 74. strani]

Pele i Ajlua Fuaiupolu bili su prvi Samoanci koji su predali život Jehovi

[Slika na 81. strani]

Ron i Doli Selars preselili su se na Samou 1953. kako bi služili tamo gde je veća potreba

[Slika na 84. strani]

Ričard i Glorija Dženkins na dan venčanja, u januaru 1955.

[Slika na 85. strani]

Bil i Mardžori Mos na putu za Samou

[Slika na 95. strani]

Tipična samoanska kuća

[Slika na 100. strani]

Dvorana Kraljevstva u Apiji bila je prva dvorana izgrađena na Samoi

[Slika na 107. strani]

Prva Dvorana Kraljevstva u Tafuni, na Američkoj Samoi

[Slika na 115. strani]

Metusela Neru

[Slika na 116. strani]

Saumalu Tauanaj

[Slika na 131. strani]

Eni Ropati (sada Gold) zauzela je stav za Jehovu kao mlada osoba

 [Slike na 141. strani]

Betel na Samoi

Odbor zemlje na Samoi: Hidejuki Motoi, Fred Vegener, Sio Taua i Leva Faiu