На многим острвима која припадају Микронезији врло ретко се проповеда, тако да је група објавитеља са Маршалских острва испланирала једну двонедељну проповедничку акцију бродом. Полазећи са острва Мајуро ишли су на острва Вотје и Ормед, која припадају атолу Вотје.

Да би пренели добру вест што већем броју људи, објавитељи  су претходно припремили пакете с литературом. У сваком пакету је било по четири часописа и две брошуре. Будући да објавитељи нису знали када ће поново доћи на то острво у накнадне посете, остављали су пакете заинтересованим особама и подстицали их да ту литературу дају и члановима породице и пријатељима. Током тог двонедељног путовања, поделили су укупно 531 брошуру, 756 часописа и 7 књига.

У фебруару 2014. шест објавитеља са Папуе Нове Гвинеје десет дана су проповедали по селима на вулканском острву Каркару. Много људи се заинтересовало за нашу поруку тако да су објавитељи дали укупно 1 064 публикације. Наша сестра Релви је рекла: „Првог дана смо око три сата поподне још увек били у служби проповедања. До тада су наше флаше с водом већ биле празне, а уста су нам била сува и болела су нас од непрестаног причања. Управо сам разговарала с једном девојком. Желела сам да јој прочитам један библијски стих али нисам имала снаге колико сам била жедна. Баш у том тренутку она ме је понудила водом.“

Вече пре него што су објавитељи отишли из једног села, мештани су одржали један велики скуп на ком су били присутни и њихови свештеници. Релви прича шта се десило: „Осећала сам се попут Стефана када је морао да брани истину пред Синедрионом, само што је наша публика била добронамерна.“ Након што је тих шест објавитеља завршило са својим излагањем на том скупу, устала је и узела реч жена која је у лутеранској цркви била задужена за верску наставу. Она је захвалила својој  тетки, која је била међу објавитељима, што је дошла да пренесе истину њеном народу. Још је рекла: „Ваш добар пример ме је подсетио на Самарићанку која је отишла да исприча својој породици оно што је чула од Исуса. Хвала вам што нас нисте заборавили.“

Док је једног јутра седмогодишњи Тарики ишао у службу проповедања са својим оцем Туесом на острву Тарава, које припада Кирибатима, наишли су на групу од десетак младића и девојака који су имали нешто више од 20 година. Након што је Тарикијев отац пренео добру вест овој групи младих, један од њих је рекао: „Приметили смо да сви ви водите своју малу децу са собом када идете да проповедате. Зашто то радите? Премлади су да би проповедали.“

Туес је одговорио: „Да ли бисте желели да проверите колико је мој син способан за проповедање? Ја бих могао да се мало удаљим, а он нека вам каже шта има.“ Сви су се једногласно сложили с његовим предлогом.

Чим се Туес удаљио, Тарики је поставио питање овој групи младих: „Да ли знате како се Бог зове?“

„Да, Исус!“, рекао је неко од њих. „Бог“, надовезао се други, док је неко трећи рекао: „Господ.“

Тарики је предложио: „Хајде да видимо шта Библија каже о томе. Можемо заједно прочитати шта пише у Исаији 42:5.“ Након што су прочитали стих, он је питао: „О коме се говори у овом стиху?“

Једна девојка је рекла: „О Богу.“ Тарики је одговорио: „Да, о правом Богу. Хајде да читамо даље до осмог стиха. Шта нам ту прави Бог говори? ’Ја сам Јехова. То је име моје, и никоме нећу дати славу своју.‘ Да ли сте запазили како се Бог зове?“

 Сви из групе су одговорили: „Јехова.“

Привукавши им на тај начин пажњу, Тарики их је питао: „Зашто треба да користимо Божје име, Јехова? Хајде да прочитамо Дела апостолска 2:21 да сазнамо одговор. Ту пише: ’Свако ко призове Јеховино име биће спасен.‘ Зашто онда треба да користимо Божје име?“

Једна девојка из групе је рекла: „Да бисмо се спасли.“

У том тренутку се вратио Тарикијев отац и питао: „Дакле, шта мислите? Да ли су наша деца способна да проповедају? Да ли је у реду да их водимо са собом?“ Сви су се сложили с тим да су деца Сведока  и те како способна за проповедање и да је сасвим у реду да их родитељи воде са собом. Туес је затим рекао: „Ако бисте проучавали Библију, и ви бисте попут мог сина могли помагати другима да упознају истину о Богу.“

Жан Пјер који ради у истуреном преводилачком одељењу у Порт Вили на Вануатуу отпутовао је у новембру 2013. на острво на ком је одрастао да би присуствовао покрајинском састанку. Када је изашао из авиона, дочекала га је група људи са јужног дела острва и затражила библијску литературу. Дао им је скоро све часописе које је имао код себе. Затим му је пришао један свештеник па је и он затражио литературу. Тај човек га је замолио да дође у његово село рекавши: „Ми тамо у духовном погледу гладујемо. Требало би да дођете и одговорите нам на сва наша питања.“ Дан након покрајинског састанка, рано ујутру, Жан Пјер је кренуо на пут до тог села које се налази негде на врху једне планине. Требало му је доста времена да стигне тамо. Мештани су га срдачно дочекали и он је заједно с њима размотрио Вест Краљевства бр. 38 „Да ли ће се мртви икада вратити у живот?“ Замолио је око тридесетак присутних да га прате у својим Библијама. Разговарали су скоро седам сати. Ови људи су заиста били духовно гладни! Један седамдесетогодишњи човек је рекао: „До сада још нисам чуо тако логично објашњење тога шта се дешава с мртвима!“

Жан Пјер је преноћио у том селу. Делио је собу с пастором. Када се следећег јутра пробудио, угледао је пастора како чита наше часописе. Жан Пјер га је питао шта чита и он је одушевљено одговорио да чита чланак о Божјем Краљевству. Рекао је да се слаже с тим да Божје Краљевство није могло бити  у срцу фарисеја, које је Исус осудио, па према томе његова црква није у праву што научава да је Божје Краљевство нешто у срцу особе (Лука 17:21). Жан Пјер је остао у контакту с тим људима преко телефона чак и након што се вратио у Порт Вилу. Три брата из оближње скупштине су отишла у то село да би одржали Спомен-свечаност. Било је 109 присутних!