Пређи на садржај

Пређи на садржај

ЖИВОТНА ПРИЧА

Библијска истина је мој ослонац

Библијска истина је мој ослонац

Људима осећај сигурности обично пружа када се ухвате за нешто. Ја то не могу, јер немам руке. Имао сам седам година када су ми ампутирали руке да би ми спасли живот.

Мајка ме је родила када је имала 17 година. Било је то 1960. Отац нас је напустио пре него што сам се родио. Мајка и ја смо живели са баком и дедом у Бургу, градићу у бившој Демократској Републици Немачкој, то јест Источној Немачкој. Као и многи тамо, сви у мојој породици су били атеисти. Бог нам ништа није значио.

Деда ме је много волео. Често бисмо заједно нешто радили. Дао би ми да се попнем на дрво и претестеришем гране. Уживао сам у тим авантурама. Био сам срећан и безбрижан.

ЖИВОТ МИ СЕ ИЗ КОРЕНА МЕЊА

Када сам имао седам година, десило ми се нешто страшно. Било је то на почетку школске године. На путу до куће сам се попео на далековод. На висини од осам метара, погодио ме је снажан електрични лук. Када сам се пробудио у болници, нисам осећао руке. Задобио сам такве опекотине и ране на рукама да су морале да ми буду ампутиране како би се спречило тровање крви. Мајка, бака и деда су били очајни. Пошто сам био мали, још нисам разумео како ће то утицати на мој живот.

По повратку из болнице, опет сам кренуо у школу. Деца су ме исмевала, гуркала и гађала ме, јер нисам могао да се браним. Било ми је јако тешко због њихових грубих и понижавајућих речи. На крају сам пребачен у школу у коју су ишла деца са физичким хендикепом. То је било у другом граду, Биркенвердеру. Живео сам у дому за ученике. Мајка, деда и бака нису имали новца да ме често посећују, па смо се виђали само на школским распустима. Наредних десет година, одрастао сам без њих.

У НОВИМ ОКОЛНОСТИМА

Научио сам да многе ствари радим помоћу стопала. Можете ли замислити како је јести виљушком или кашиком коју држите ножним прстима? Некако сам се навикао на то. Научио сам и да перем зубе и чешљам се уз помоћ стопала. Чак сам у разговору с другима почео и да гестикулишем ногама. Ноге су ми замениле руке.

У тинејџерским годинама сам почео да читам научну фантастику. Понекад сам маштао да имам роботске руке којима бих могао да радим све живо. Са 14 година сам почео да пушим. То ми је подизало самопоуздање и пружало осећај да се не разликујем од других. Као да сам тиме говорио: „И ја то могу. Чим пушим значи да сам одрастао, нема везе што немам руке.“

Заокупио сам се разним активностима. Био сам члан Слободне немачке омладине, омладинског социјалистичког покрета под покровитељством државе. Тамо сам имао важну функцију секретара. Био сам и у певачкој и рецитаторској секцији и бавио сам се спортом. По завршетку школе, почео сам да радим у једној фирми у мом родном граду. Све више сам носио протезе за руке јер сам тако имао осећај да сам као и сви други.

УПОЗНАЈЕМ БИБЛИЈСКУ ИСТИНУ

Једног дана, док сам чекао воз којим сам ишао на посао, пришао ми је један човек. Питао ме је да ли верујем да би Бог могао да ми врати руке. Збунио сам се. Наравно да сам желео да опет имам руке, али то ми је звучало тако нереално и чудно. Био сам атеиста и сматрао сам да Бог не постоји. Од тада сам избегавао тог човека.

Након неког времена, колегиница с посла ме је позвала у госте. Док смо пили кафу, њени родитељи су почели да причају о Богу — Јехови Богу. Први пут сам чуо да Бог има име (Псалам 83:18). У себи сам помислио: „Нема шансе да Бог постоји, како год га звали. Доказаћу им да нису у праву.“ Уверен у своје мишљење, сложио сам се да разговарамо о Библији. Али на моје изненађење, нисам могао да докажем да Бог не постоји.

Почео сам да мењам мишљење о постојању Бога када смо се дотакли библијских пророчанстава. Многа су се остварила, иако су записана стотинама, па чак и хиљадама година унапред. Током једног разговора, упоредили смо актуелне догађаје у свету с пророчанствима из 24. поглавља Матеја, 21. поглавља Луке и 3. поглавља 2. Тимотеју. Баш као што одређени симптоми које има пацијент помажу лекару да постави дијагнозу, тако су и мени догађаји споменути у тим пророчанствима помогли да схватим да живимо у „последњим данима“. * Нисам могао да верујем! Та пророчанства су се испуњавала пред мојим очима.

Уверио сам се да је оно што сам сазнао истина. Почео сам да се молим Јехови Богу и престао сам с пушењем иако сам више од десет година био страствени пушач. Проучавао сам Библију око годину дана. Крстио сам се 27. априла 1986. У то време су Сведоци у Источној Немачкој били под забраном, па је крштење било тајно, у кади.

ВОЛИМ ДА ПОМАЖЕМ ДРУГИМА

Због забране смо се састајали у мањим групама у нечијем дому и познавао сам мало браће и сестара у вери. Међутим, сасвим неочекивано сам добио дозволу од власти да путујем у Западну Немачку, где није било забране. Први пут у животу сам могао да идем на конгрес Јеховиних сведока и да будем са хиљадама браће и сестара. Био је то посебан доживљај.

Када је пао Берлински зид, забрана је укинута. Напокон смо добили слободу вероисповести. Желео сам да више идем у службу проповедања, али сам се јако плашио да разговарам с непознатим људима. Осећао сам се мање вредним због свог хендикепа и због тога што сам већину детињства провео код куће и у дому за особе са хендикепом. Упркос томе, 1992. сам једног месеца покушао да проповедам 60 сати. Успео сам и било ми је прелепо. Зато сам одлучио да с тим наставим и то сам радио око три године.

Увек су ми у мислима речи из Библије: „Ко је слаб, а да и ја нисам слаб?“ (2. Коринћанима 11:29). Немам руке, али ум и глас ме добро служе. Зато се трудим да колико год могу помажем другима. Мој недостатак ми заправо омогућава да боље разумем оне који и сами имају нека ограничења. Знам како је то када нешто очајнички желиш да урадиш али ниси у стању. Трудим се да охрабрим оне који се тако осећају. Испуњава ме то што помажем другима.

Проповедање ме испуњава

ЈЕХОВА МИ ПОМАЖЕ ИЗ ДАНА У ДАН

Морам признати да понекад клонем духом. Није ми лако што немам руке. Многе ствари могу и сам да обавим, али ми за то треба много више времена, труда и снаге. Мој мото је: „Све могу уз помоћ онога који ми даје снагу“ (Филипљанима 4:13). Јехова ми сваког дана даје снагу за неке обичне свакодневне ствари. Осећам да је уз мене. Зато ни ја њега никад не бих оставио.

Јехова ми је дао управо оно што ми је у детињству и младости недостајало — породицу. Имам дивну супругу, Елке. Она је веома саосећајна и пуна љубави. Добио сам и милионе браће и сестара у вери, који су ми као породица.

Са својом вољеном женом, Елке

Утеху ми пружа и Божје обећање о рају, у ком ће се испунити његове речи: „Све чиним ново!“ (Откривење 21:5). То обећање ми постаје још стварније када размишљам о ономе што је Исус радио кад је био на земљи. Лечио је болесне удове. Чак је учинио да једном човеку зарасте уво које му је било одсечено (Матеј 12:13; Лука 22:50, 51). Јеховина обећања и Исусова чуда ме уверавају да ћу ускоро опет имати руке.

Међутим, највећа срећа за мене је то што сам упознао Јехову Бога. Он ми је постао отац и пријатељ, онај ко ме теши и даје ми снагу. Осећам се као и краљ Давид, који је рекао: „Јехова је снага моја [...] Помоћ сам добио, па срце моје кличе“ (Псалам 28:7). То драгоцено пријатељство с Јеховом никад не бих желео да изгубим. А да бих се чврсто држао Јехове, руке ми и нису потребне.

^ одл. 17 Више детаља о доказима да живимо у последњим данима може се наћи у књизи Шта Библија заиста научава?, у 9. поглављу, под насловом „Да ли живимо у ’последњим данима‘?“; издали Јеховини сведоци и може се преузети с веб-сајта www.dan124.com.