Примери вере

Излила је срце Богу у молитви

АНА се заокупила припремама за пут, покушавајући тако да скрене мисли. Требало је да ово буде радосна прилика; Елкана, њен муж, по обичају сваке године води целу породицу да се поклони Јехови у шатору састанка у Силому. Јехова жели да те прилике буду веселе (Поновљени закони 16:15). Без сумње и Ана од детињства радо одлази на такве празнике. Али, последњих година су се промениле неке околности у њеном животу.

Ана је благословљена што има мужа који је воли. Међутим, Елкана има још једну жену. Њено име је Фенина и изгледа да се она свим силама труди да јој загорча живот. Пронашла је начин да чак и те годишње празнике претвори у време жалости за Ану. Како је то чинила? Што је још важније, како је вера у Јехову помогла Ани да се избори са ситуацијом која је често изгледала неподношљиво? Ако се суочавате са изазовима који вам одузимају радост, можда ће вам Анина прича бити посебно дирљива.

„Зашто ти је срце жалосно?“

Библија нам открива два велика проблема у Анином животу. На први скоро никако није могла да утиче, а на други још мање. Као прво, она је била у полигамном браку а њена супарница ју је мрзела. Као друго, била је нероткиња. То тешко пада свакој жени која жели да има децу, али у време и култури у којој је Ана живела, то је посебно био разлог за велику жалост. Свака породица је стварала потомство које ће наследити породично име. Жене које нису могле да роде биле су презрене и понижене.

Можда би Ана постојано носила свој терет да није било Фенине. Полигамија никад није била нешто идеално. Супарништво, свађе и бол у срцу били су свакодневица. Тај обичај је био далеко од Божјег мерила о моногамији које је успостављено у еденском врту * (Постанак 2:24). Библијски извештај приказује полигамију у негативном светлу, а болне сцене из живота Елканиног домаћинства само су детаљ више који употпуњује ту слику.

Елкана је више волео Ану. Према јеврејској традицији, он се прво оженио Аном а неколико година касније и Фенином. У сваком случају, Фенина, која је била јако љубоморна на Ану, проналазила је многе начине да јој нанесе бол. Била је у великој предности јер је могла да има децу. Фенина је рађала једно дете за другим, а са рођењем сваког детета сматрала је себе важнијом. Уместо да се сажали на Ану и утеши је у њеној жалости, она је искористила баш ту слабу тачку. Библија каже да ју је „стално вређала и узнемиравала“ (1. Самуилова 1:6). Радила је то намерно.  Желела је да је повреди и успевала је у томе.

Изгледа да је идеална прилика за то било њихово годишње путовање у Силом. Сваком од Фенинине многе деце — „свим њеним синовима и кћерима“ — Елкана је давао део жртве коју је принео Јехови. Ана, која је била нероткиња, добијала је само свој део. Фенина би је тада подсетила да нема децу и опходила се према њој толико надмоћно да је ова јадна жена данима плакала и чак ништа није јела. Елкана је запазио да је његова вољена Ана жалосна и да не једе и зато је покушао да је утеши. Питао је: „Ана, зашто плачеш? Зашто не једеш? И зашто ти је срце жалосно? Зар ти ја нисам бољи од десет синова?“ (1. Самуилова 1:4-8).

Елкана је разумео да је Ана жалосна зато што не може да има децу. Она је сигурно била захвална за његове искрене изразе љубави. * Али, Елкана није споменуо Фенинину злобу, нити се каже да му је Ана рекла нешто о томе. Можда је схватила да би тиме само још више погоршала своју ситуацију. Да ли би Елкана заиста нешто променио? Зар не би Фенинин презир према Ани био још већи и зар је не би деца и слуге те пакосне жене још више мрзели? Ана би се тек онда осећала непожељном у сопственом дому.

Било да је Елкана знао нешто о Фенининим подлим поступцима или не, Јехова је све видео. Његова Реч даје целокупну слику, пружајући тако озбиљно упозорење свима чије наизглед безначајне речи и поступци откривају љубомору и мржњу. С друге стране, недужне и мирољубиве особе налик Ани могу се утешити знајући да праведни Бог у своје време и на свој начин исправља све неправде (Поновљени закони 32:4). Вероватно је то знала и Ана, будући да је помоћ потражила управо од Јехове.

’Више није била забринута‘

У раним јутарњим часовима, домаћинство је било у журби. Сви, чак и деца, припремали су се за пут. Да би стигла у Силом, велика породица ће пешачити више од 30 километара преко брдовитог подручја Јефрема. * Биће им потребно дан или два. Ана је знала како ће се њена супарница понашати. Међутим, није остала код куће. Тако је пружила изванредан пример свим Божјим слугама до дан-данас. Никада није мудро дозволити да нас лоше понашање других спречи да служимо Богу. Ако бисмо то учинили, пропустили бисмо управо оне благослове који нас јачају да истрајемо.

Након дугог путовања кривудавим планинским путевима, велика породица коначно стиже до Силома. Виде га на брду које се једва назире од околних виших брда. Док су се приближавали, Ана је вероватно увелико размишљала о томе шта ће рећи Јехови у молитви. Након што су стигли, породица обедује. Ана је убрзо напустила групу и упутила се према шатору састанка. Тамо је затекла првосвештеника Илија како седи код довратка. Али Ана је била усредсређена на свог Бога. Уверена је да ће ту у Божјем дому њена молитва бити саслушана. Ако нико не може у потпуности разумети њену тугу, њен небески Отац хоће. Излила је из срца горчину коју је носила у себи и почела да плаче.

 Док је од јецања сва подрхтавала, Ана је у себи говорила Јехови. Њене усне су се мицале док су јој кроз мисли пролазиле речи којима би изразила тугу. Дуго се молила, изливајући срце пред својим Оцем. Међутим, она је учинила више него да само тражи од Бога да јој испуни очајничку жељу за потомством. Не само што је желела да прими благослове од Бога већ је била спремна да да̂ оно што је могла. Зато се заветовала рекавши да ће, ако добије сина, посветити дете служби Јехови све дане његовог живота (1. Самуилова 1:9-11).

Ана је тако свим Божјим слугама пружила добар пример у погледу молитве. Јехова срдачно позива своје слуге да му се отворено, без устезања обрате и изразе бриге попут детета које има поверење у брижног родитеља (Псалам 62:8; 1. Солуњанима 5:17). Апостол Петар је под надахнућем записао следеће утешне речи о молитви Јехови: „Све своје бриге баците на њега, јер се он брине за вас“ (1. Петрова 5:7).

Међутим, људи немају разумевања нити су саосећајни као Јехова. Док се Ана молила и плакала, уплашио ју је нечији глас. Био је то првосвештеник Илије, који ју је посматрао. Рекао је: „Докле ћеш бити пијана? Отрезни се од свог вина.“ Илије је видео да јој се усне мичу, да јеца и подрхтава. Уместо да је пита шта није у реду, он је пребрзо закључио да је пијана (1. Самуилова 1:12-14).

У том тренутку жалости, Ану је сигурно заболела ова неоснована оптужба — и то од човека на тако уваженом положају! Па ипак, она је још једном пружила пример истинске вере. Није дозволила да се људска несавршеност испречи између ње и Јехове. С поштовањем је одговорила Илију и објаснила му ситуацију. Тада је он, вероватно нежнијим и блажим тоном, одговорио: „Иди с миром, и нека ти Израелов Бог услиши молитву коју си му упутила“ (1. Самуилова 1:15-17).

Како се Ана осећала након што је излила своје срце Јехови и поклонила му се у храму? У извештају се наводи: „Отишла [је] својим путем, јела је и лице јој више није било забринуто“ (1. Самуилова 1:18). Један други превод каже: „Лице јој није више било тужно.“ Ана је осетила олакшање. Она је такорећи пребацила терет свог душевног бола на неког ко је био неупоредиво већи и јачи од ње саме, на свог небеског Оца (Псалам 55:22). Постоји ли проблем који је за њега претежак? Не — ни тада, ни сада, нити икада!

Када се осећамо преоптерећено, скрхано или поражено, добро чинимо ако следимо Анин пример и отворено разговарамо с Богом „који слуша молитве“, како га Библија описује (Псалам 65:2). Ако то чинимо с вером, и ми ћемо  уместо туге осетити „Божји мир који превазилази сваки ум“ (Филипљанима 4:6, 7).

„Нема стене као што је наш Бог“

Следећег јутра Ана је поново дошла у Јеховин дом с Елканом. Вероватно му је рекла за своју молитву и завет, јер је  према Мојсијевом закону муж имао право да поништи женин завет ако се не слаже с њим (Бројеви 30:10-15). Али тај верни човек то није учинио. Пре него што су кренули кући, он и Ана су се заједно поклонили Јехови у храму.

Када је Фенина схватила да више нема надмоћ над Аном? У извештају се то не каже, али речи ’више није била забринута‘ говоре да је Ана од тада поново била срећна. Све у свему, Фенина је убрзо увидела да њено пакосно понашање више нема никакав утицај. Библија надаље не спомиње њено име.

Након неколико месеци Анин унутрашњи мир се претворио у неописиву радост. Затруднела је! Иако пресрећна, Ана никад ни за трен није заборавила од кога долази тај благослов. Када се дечак родио, дала му је име Самуило, што значи „Божје име“ и по свему судећи указује на призивање Божјег имена, што је она учинила. Те године није отишла са Елканом и породицом на пут у Силом. Остала је код куће са дететом три године, све док није престало да сиса. Затим је скупила снагу за дан када ће се одвојити од свог вољеног сина.

Растанак није био лак. Наравно, Ана је знала да ће у Силому други добро бринути о Самуилу, можда нека од жена које служе у шатору састанка. Ипак, он је био тако мали, а жеља сваке мајке је да увек буде уз своје дете, зар не? Међутим, Ана и Елкана су довели дечака не преко воље него од срца. Принели су жртве у Божјем дому и предали га Илију, подсетивши га на завет који је Ана дала неколико година раније.

Ана је потом упутила молитву коју је Бог сматрао толико вредном да ју је уврстио у своју надахнуту Реч. Док читате речи из 1. Самуилове 2:1-10, запазићете да сваки редак открива дубину њене вере. Она велича Јехову због чудесних моћних дела — ненадмашне способности да понизи охоле, благослови потлачене, оконча живот или чак избави из смрти. Она хвали свог Оца због његове неупоредиве светости, правде и верности. Ана је с добрим разлогом могла да каже: „Нема стене као што је наш Бог.“ Јехова је потпуно поуздан и непроменљив и уточиште је свим потлаченима и измученима који од њега траже помоћ.

За малог Самуила је свакако био благослов што има мајку са тако снажном вером у Јехову. Премда му је сигурно недостајала док је растао, никада се није осећао заборављено. Она је сваке године долазила у Силом и доносила му малу тунику за службу у храму. Тај комад одеће био је проткан љубављу и бригом за њеног сина (1. Самуилова 2:19). Можемо само да замислимо како свом дечаку облачи нову тунику, намешта је и нежно гледа у њега док му говори љубазне и охрабрујуће речи. Самуило је био благословљен таквом мајком и растао је у особу која ће бити благослов за своје родитеље и цео Израел.

Ана такође није била заборављена. Јехова ју је учинио плодном и она је родила Елкани још петоро деце (1. Самуилова 2:21). Ипак, можда је Анин највећи благослов била веза између ње и њеног Оца, Јехове, која је из године у годину бивала све јача. Нека тако буде и с вама док опонашате Анину веру.

[Фусноте]

[Оквир на 17. страни]

Две изванредне молитве

Две Анине молитве, записане у 1. Самуиловој 1:11 и 2:1-10, издвајају се по много чему. Осмотримо само неке одлике:

◼ Прву молитву Ана је упутила ’Јехови над војскама‘. Она је прва особа у Библији која је користила ту титулу. У изворном тексту Светог писма ова титула се појављује укупно 283 пута и указује на Божју власт над војском духовних синова.

◼ Запазите да Ана није упутила другу молитву када се дете родило, већ када су га она и Елкана одвели у Силом да служи Богу. Из тога се види да је разлог за Анину велику радост био благослов од Јехове, а не то што је ућуткала своју супарницу Фенину.

◼ Када је Ана рекла: „Јехова је мој рог узвисио“, можда је у мислима имала слику вола, снажне товарне животиње која на моћан начин користи своје рогове. Она је заправо рекла: ’Јехова, ти ми дајеш снагу‘ (1. Самуилова 2:1).

◼ Анине речи о Божјем ’помазанику‘ сматрају се пророчанским. Употребљен је исти израз који се преводи као „месија“, а Ана је прва особа у Библији која је користила ту реч да би указала на будућег помазаног краља (1. Самуилова 2:10).

◼ Око 1 000 година касније, Исусова мајка Марија је на сличан начин изразила своју хвалу Јехови (Лука 1:46-55).

[Слика на 16. страни]

Ана је била јако несрећна због тога што није имала децу, а Фенина је дала све од себе како би се она осећала још горе

[Слика на странама 16, 17]

Да ли се попут Ане молите од срца?

[Слика на 17. страни]

Иако ју је Илије погрешно проценио, Ана се није увредила