Печати који су се користили у древно доба имали су урезан рељефни знак који се могао утиснути у нешто, обично у глину или восак. Било их је у облику купе, квадрата, ваљка, па чак и животињских глава. Отисак печата или жига на нечему показивао је ко је власник тог предмета или ко је написао неки документ, а печатиле су се и торбе или врата и гробнице, како нико не би могао да их отвори.

 Печати су израђивани од разних материјала, на пример од кости, кречњака, метала, полудрагог камења и дрвета. Понекад су печати отискивали име власника или његовог оца, а на некима се налазила и њихова титула.

 Да би доказао да је одређени документ аутентичан, власник би га запечатио глином, воском или неком другом меком супстанцом (Јов 38:14). Она би се затим стврднула тако да би се видело да ли је неко отварао запечаћен документ.

 Када би власник печата некоме дао свој печат, он би заправо поверио ауторитет тој особи. Тако је било у случају једног фараона у древном Египту и Јеврејина по имену Јосиф, сина патријарха Јакова. Јосиф је у Египат доспео као роб. Након неког времена неправедно је завршио у тамници. Касније га је фараон ослободио и узвисио на положај управитеља целог царства. Библија каже: „Тада је фараон скинуо печатни прстен са своје руке и ставио га Јосифу на руку“ (Постанак 41:42). Јосиф је тим чином добио велика овлашћења пошто је печатни прстен носио жиг постојеће власти.

 Краљица Језавеља је у древном Израелу искористила мужевљев печат да би спровела своју замисао да убије човека по имену Навутеј. У име краља Ахава написала је писма неким старешинама, тражећи од њих да оптуже Навутеја за хулу на Бога. Запечатила је писма краљевим печатом и успела да оствари свој опаки план (1. Краљевима 21:5-14).

 Персијски краљ Асвир је користио печатни прстен када је издавао заповести, што је био доказ да их је заиста он издао (Јестира 3:10, 12).

 Библијски писац Немија каже да су израелски кнезови, Левити и свештеници показивали да се слажу са неким писаним документом тиме што би ставили свој печат на њега (Немија 1:1; 9:38).

 На два места у Библији се говори о томе да је неки улаз био запечаћен. Када су пророка Данила бацили у лавовску јаму, „донели су камен и ставили га на отвор јаме“. Затим га је краљ Дарије, владар Медије и Персије, „запечатио својим печатним прстеном и печатним прстеном својих великаша, да се у Даниловом случају више ништа не може променити“ (Данило 6:17).

 Када је тело Исуса Христа положено у гроб, његови непријатељи су „осигурали гроб тако што су запечатили камен“ који је био стављен на улаз (Матеј 27:66). Ако је то било званично печаћење од стране царске власти, онда је тај „отисак морао бити на глини или воску који су се стављали између камена и улаза у гробницу“, каже библијски изучавалац Дејвид Тарнер у својој анализи Јеванђеља по Матеју.

 Пошто нам печати из древног доба доста тога откривају о прошлости, археолози и историчари их помно изучавају. Заправо, изучавају их у толикој мери да је то прерасло у помоћну историјску науку познату као сфрагистика, то јест сиглиографија.